Manga - preporuke, analize, diskusije...

Mhejl, tvoje iskustvo sa Ostrvom samoubica je slično mom iskustvu sa Battle Royalom. Zato sam postao oprezniji u svom pristupu i odabiru čemu ću da dozvolim da mi oduzme vreme. Iskustvo mi govori da su liste (zajedno sa "preporukama") koje se prave na sajtovima orijentisanim ka mangama potpuno bezvredne kao pomoć u estetskom vrednovanju samih mangi - za razliku od svoje sociološke ili kulturno-antropološke vrednosti. Naravno, ponekad će se i neki zaista vredni naslovi visoko kotirati, ali, generalno, čitav sistem je suviše nasumičan da bih ga ozbiljno uzeo u obzir.


S druge strane, ne volim ni preterano "umetničarenje" i pseudo-intelektualizam. Draže mi je kada delo - a ovde ne mislim samo na strip - uprkos mnogim manama ima neku sirovu snagu. Poput Devilmana, ili mnogih Umezuovih naslova.

Nastavljamo sa "beskonačnim itinererom" ne kroz svijet strip-albuma, već manga-tomova... što mu valjda dođe isto: način da se ubije vrijeme ovih dugih, okrutno toplih ljetnjih dana, ironično praznih naspram užurbanosti prohujale školske godine. Na svu sreću - opskrbljen sam internetom, zalihom dobrih preporuka, prijatelji ne odustaju od večernjeg alkoholisanja; a ukoliko stvari dođu na najgoru tačku, gotovo bespovratnu, znate šta vam ostaje, koliko god se ustručavali da učinite taj strašni korak, i promijenite svoj život i status kao ozbiljne osobe, ugledne u društvu. Da, moram izreći - pametovanje po forumima. Eh, živote...

U svakom slučaju, ove nedelje sam svoju uobičajenu horor-orijentaciju zamijenio upoznavanjem sa najpoznatijim humostičnim mangama. Ne, neću pisati o "Dragon Ballu", izvinite, a ionako počinje da se polako, ali sigurno gubi nakon petnaestog toma. Goku se oženio - tako logičan kraj svake neobuzdane pustolovine zvane momački život... koga je gorespomenuti, avaj, straćio na lemanje po svim krajevima Zemljine kugle, sakupljajući kugle. Ahem - digresija, Luka, digresija! I sada mi se čini da čujem glas određenih-ljudi-"stručnih"-da-ocijenjuju-moje-eseje koji govore: jezivog li rukopisa, nejasnih li tvrdnji... Dosta!


Bilo bi zanimljivo uporediti ovaj naslov sa sličnim humorom koji nudi "Sayonara, Zetsubou-sensei", ali nisam dovoljno duboko zašao u ijedan od datih serijala da bih bio kadar. Međutim, valja. Cromartie je gimnazija-smetilište društva, gdje će vas primiti ukoliko uspijete u titanskim naporima čitanja, sabiranja i oduzimanja. Stoga su njeni đaci šarolika, živopisna, sa uma sišla i sa lanca puštena gomila - "loši momci" čiji nastup manje-više gubi svaki smisao u gomili ljudi sličnih njima, gdje se ni po čemu ne izdvajaju i gdje je anti-socijalno sasvim normalno. Parodija na različite školske mange koje često daju pretjerane i vrlo nerealistične prikaze srednjoškolskoh života kakav bi tinejdžeri voljeli da imaju, mangaka ide u krajnost motiva i dijaloga: apsurd i sveopšta "iščašenost" ukupnog svijeta su glavno oruđe zasmijavanja, ili, prije će biti, "zblenjivanja" čitaoca. Gorila, pametniji od polovine posramljenih đaka, uspješno položivši psihološki test učenja uviđanjem (ozbiljno!). Bivši rvač Fredi, izraženo maljavih grudi i sklonosti da hoda go do pasa (da... onostrana verzija Anta), ćutljiv čovo. Opaki momci bez jednako opakog nadimka, vječito iskompleksirani usljed svog nedostatka bilo kakve originalnosti i primjetljivosti, marginalni likovi kojima autor-sadista daruje svijest o sopstvenoj nebitnosti. Veliki "Kingpin" gimnazije, snažan, debeo i ćelav, dušu da za akcione filmove, no koji pati od - mučnine u vožnji. Ah, okrutnih li igara Suđaja, cerekavih babetina očajnog smisla za humor. I dalje, dalje, daje, roboti, hipici, mnoge druge čudesne igrarije sa one strane mozga koji dobrovoljno skače u ambis besmisla, bez svijetlosti Pingvina da ga vodi... Možda će to biti konačna sudbina svih nas. Crtež mi se sviđa - pozadina praktično i nema, što je i logično sa "umjetničke" strane gledišta, jer se radi o ekstremeno klišeiziranom i stereotipnom okruženju - ali su lica sjajno nacrtana. Realistično, ali sa nekim (ne)namjernim sarkazmom, kojim odiše čitava figura i držanje.


Gledajući različite scanslatione dosada prevedenih Tezukinih radova (yup, here we go again), naletio sam na ovaj naslov. Činio se vrlo nepretenciozan, zabavan i duhovit; ukoliko bi nam letimični humor koji autor izražava u dosta svojih "ozbiljnijih" dijela bio neko mjerilo, onda bi u čisto humorističkim stripovima morao... pa, briljirati. Nego: Tezuka ima humorističnih stripova namijenjenih djeci, i oni su sve što se od njih očekuje, često na nivou genijalnosti jednog Diznija - slatki, ne, preslatki! (a ja sam "ozbiljni" tinejđer željan "emancipacije" čitanjem velikih melodrama, hehe), beskrajno šarmantni, maštoviti i dinamični, kako bi na engleskom rekli "page-turneri" (Đontra, ne pucaj!). E, "Fuusuke" je rađen za odraslu publiku, nije naročito mračan, ali je prožet seksualnošću i (auto)ironijom kakve mlađa publika svakako nije kadra pravilno pojmiti (kao što ste naslutili iz sjajne naslovnice - inače, ovo je edicija "Kompletni Tezuka", voda mi pođe na usta kad je vidin - e, da mi je znati kanjije i taj una-njunjavi jezik...). Glavni junak - ni nalik na prethodne Tezukine. Neuspjeh sa kakvima volimo da se poredimo ne bi li što snažnije sijali sa svojim uspjesima, možda sićušnim, ali postojećim (psihologija kaže: mehanizam odbrane po imenu "slatki limun"), mladi kancelarijski službenik, nesnalažljiv i stidljiv, siromašan i potpuno beznadežan. Slika japanskog radnika, koji pukne pod prevelikom dozom društvenog i porodičnog pritiska - reći će mnogi. Ali, Fuusuke stoički prihvata svoje muke. Onaj koji nema šta izgubiti, niti šta dobiti, nema se radi čega ni uznemiravati, reći će najteži flegmatici, posjednici onog unutrašnjeg mira koji nama kolericima očajnički nedostaje. Svakom svoje... Sad, ni crtež ni scenario nisu ni blizu nivoa koji možemo krstiti "tezuka-san-standardom", ali imaju šta da ponude. Neke priče su briljante: velika igrica "Upravljaj Japanom!", koja topi granice stvarnosti, morala i nemorala, žena koja proriče budućnost samo u toku penetracije, unutrašnje spletke i pogubljenja jakuza, radijacija punog mjeseca, nezgodnog dejstva na seksualni nagon žena, ne više tako finih i poštenih te jedne "srećničke noći"... mnogo toga, vulkan ideja koji britkim cinizmom i suptilnim upućivanjem povezanosti SVEGA toga - muškaraca, žena, seksa, slave, karijere, strasti - i apsurda do kojim nas putevi života dovedu - pa, uspijeva da izmami osmijeh, ili čak i povremeni grohot. Bez prevelike gorčine, uzevši u obzir temu: takav je život, to je sve. Barem ste bolji od Fuusukea, a on nije potencijalni samoubica, niti hikikomori (pustinjak). Uzmite bocu vina, nazovite prijatelje i pokušajte da sretnete nju...

@ridiculus

Tačno, sasvim tačno. Nego, volio bih da ti zahvalim na preporuci (u jednom od tvojih tekstova) za "Cromartie", a trenutno čitam i "Apocalypse Zero", koga si takođe spomenuo. Živio!

Dakle, ovo sam juče napisao na stripovi.com, ukoliko je nekome promaklo:
Nego, moram reći da mi je žao što se niko nije upoznao sa Watashi wa Shingo, o kome sam pisao na ovoj temi (ista strana, malo više). No dobro, shvatam činjenicu da nema svako živaca da traži i čita scanslatione, a i da je Umezu jako, jako težak u početku. Njegov relativno u konvencionalna pravila pripovjedanja najuklopljeniji strip, "The Drifting Classroom", vrlo uticajan, je jedan od rijetkih dužih radova koji su mu kompletno prevedeni na engleski, i uglavnom je izazivao pozitivne reakcije. Ostali radovi - vrlo raznolike, zaista. Mogu da shvatim negativne komentatore,zbunjene i nenavikle na takvu maštu i slobodu izražavanja. Ali, bojim se da oni naklonjeni Umezuu nikako, uglavnom, ne praktikuju "stvaralačko čitanje"; ne, oni samo prihvataju posebnosti i nadrealnost ovoga autora kao puku ekscentričnost, bez pretjeranog napora za analizom iste. Teško je pravilno pojmiti i naizgled najjednostavnije priče ovoga čovjeka. Nisam siguran ni koliki je moj uspjeh u tome...

Mislim da se, od domaćih stripadžija, jedino ja i Ridiculus smatramo pasioniranim Umezuovim ljubiteljima. Ispravite me ako griješim. Inače, koga zanima malo detaljnija razrada ovoga autora, neka baci pogled na temu: http://www.darkwood.co.rs/forum/index.php?topic=8801.0

Ne mogu poreći da sam prilično zadovoljan napisanim na "Kazuo Umezu" temi - ali riječ je o tekstovima koji bi se možda trebali čitati nakon završetka stripa, nedovoljno jednostavnim i informativnim da bi privukli nove čitaoce. Barem onaj razočaravajuće tanki sloj stripadžija spremnih na nezamislivo: eksperimentisati, lutati, probati nove stvari i širiti vidike... Lametnacije nas, ipak, neće ikuda dovesti. Stoga sam odlučio da napišem manji vodič kroz Umezuova dijela koja se mogu pronaći prevedena na lingua franca, to jest engleski, što u skenu, što na papiru - u kome ću iznijeti samo osnovne napomene, informacije i kraću subjektivnu ocjenu, bez ambicija ka dubljoj analizi, za koju već imam gorespomenutu temu. Znači - jednostavno, kratko, slikovito.


Krećemo.


Kao što sam ranije već rekao, najponatije i "najprihvaćenije" Umezuovo dijelo... na Zapadu, svakako. Imate papirno izdanje, jedanaest tomova u izdanju "Viza", svaki približno po 200 strana. Riječ je o sjajnom, i izuzetno napetom stripu koji vas stalno tjera na dalje čitanje; ja sam, u stanju blagog ludila, slistio kompletan strip za jedno vrlo stresno veče. Glavna tema je dječja psihologija, mašta i ponašanje u kriznim situacijama. Čitava tokijska osnovna škola ispari tokom velikog zamljotresa, da bi se našla telepotrovana usred srpžene, na prvi pogled bezvodne i beživotne pustare. Okrutno, podmuklo okruženje, mnogo malih ljudi sa podjednakim kapacitetom za dobro i zlo, koji se oktrivaju kao heroji, zlikovci, amorfni sljedbenici mase... i pokušavaju grčevito da prežive, u borbi koja neće biti nimalo laka. Recimo da je autor u ovome stripu zauzdao svoje najveće ekscentričnosti, tako da na kraju imamo i kakvo-takvo objašnjenje, i svakako vrlo dirljvu poentu koja se bolje shvata srcem, to jest intuicijom unutrašnjeg djeteta u nama, nego logikom odraslih. "The Drifting Classroom" vam nudi jednu okrutni viziju ljudske psihologije, i ne osvrće se na društvene tabue prikazivanja djece u horor-pričama. Idealna početna tačka. Oštra drama suprotstavljenih dualiteta ljudske prirode.


Preveden naslov bi glasio: "Lijeva ruka Boga, desna ruka Đavola". Serijal se sastoji od ukupno četiri toma, približno po tri stotine strana, i može se naći isključivo u obliku scanslationa. Ipak, i ovo "skromno" objavljivanje mu je dalo priliku da stekne "dobar glas" među ljubiteljima bolesnih istočnjačkih horora koji nikada nisu ni čuli za riječ "(auto)cenzura", splatera, gore-festa, i inih brutalnih užasa fikcije. Ne vjerujem da će ikada biti legalno objavljen, jer je nasilje zaista previše ekstremno, često uključujući i masakriranja djece. Da budem iskren, za ovo treba imati jake živce i još jači stomak - ali ukoliko je to slučaj, na konju ste. Ovo je, po meni, vrhunac Umezuovog horora koji se oslanja na klasične japanske motive i folklornu zaostavštinu kaidan pripovjetki (o natprirodnom), i svakako jedan od najmaštovitijih, najstrašnijih radova. Da, neće se dopasti svakome, mnogi će ga proglasiti čistim neukusom, ali treba imati hrabrosti i da se u hororu ode do ovakvih ekstrema. Kvalitet dramatike i bolna napetost priča je neosporna, u svakom slučaju - i sladokusci će uživati. Teško je opisati postavke tako neobičnih priča, ali pokušaću: mali dječak ustanovljava da, kada je u nesvjesnom stanju, ulazi u svoj moćni alter-ego, sposoban da uništi različite demone i snoviđenja koja muče obične smrtnike. Biće je to sa sposobnošću i za zlo i za dobro, potpuno nepredvidljivo - hence the title. Izreći ću još jedno pprizanje u nizu onih koja se tiči moje zavisnosti stripovima Kazua Umezua - opsesivno sam tražio prevode, neizmejrno uživao u svakom trenutku nasilja i ludila. Mračna strana stripadžija, biće...


Definitivno najneobičnije, ali i najdirljivije Umezuovo dijelo, koje je iznenadilo čak i mene, naviknutog da očekujem sve što se zamisliti da od ovog autora. Ridiculus, koji me je i podstakao da ga "overim", ga opisuje kao "filozofsku bombu". Slažem se, i trebaće mi još puno vremena - puno iskustva - puno načitanosti - da u potpunosti shvatim svaki prevoj moćne i alegorične konstrukcije priče. Već sam pisao o naslovu, u formi koja je savršena za datu koncepciju ovoga skromnog "vodiča":Slobodno se da reći - evo nečega što će se dopasti Lordu Patkolomcu i svima ostalima koji i dalje, bez osjećaja "srama" koje nam nameće "društvo", uživaju u temama kao što su: strahovi i nade djetinjstva, sukob hladne logike odraslih i mašte djece, putevi i stranputnice odrastanja... no ima još iznenađujućih elemenata, ideja i zamisli - koje su zapravo genijalne, kada ih pažljivo ispitate, nezavarni neobičnom formom u kojoj su izneseni. Da, uglavnom sam pisao o velikom Kazuu Umezuu u kontekstu njegovih horor stripova, koji mi ostaju najdraži, te me je ovaj naslov još više iznenadio, kao rijetko koji. Istina, u Umezuovim horor-stripovima uvijeke ima dubljeg konteksta, mračnih poruka o krivljenju ljudske svijesti i percepcije, nevjerovatnog ulaženja u psihu djece i njihov mali, lični svijet, no, sa emocionalne strane gledano, ovo je nevjerovatan odmak od prethodnog. Rijetko kada sam čitao topliji, iskreniji, pa čak i poetičniji strip, koji u okviru naizgled monotone radnje i stalnog iščekivanja "vrhunca" scene, koji se rijetko kad odigra, uspijeva da ima dušu. Da, dušu, tu neiskvarenu srž crno-bijelog svijeta protagoniste, i... pa, vidite - prekrasna manga, ne, strip, o malom dječaku, i robotu koji stiže u fabriku, ocu koji vidi sve u nijansama sive i odbija kreativnost, o konformizmu i ne-uklapanju u njega, o usamljenosti i razbijanju iste... o prijateljstvu, ljubavi, u nizu maltene tek "skiciranih" scena, punih neke mistične stvaralačke snage.. Prevedena su prva tri toma, scanslationu, što nije kompletan serijal, ali je dovoljno da se uvjerite u genijalnost naslova.


Izdavačka situacija "Orochi" je pomalo... komplikovana, što je sudba koja često zadesi strip-serijale i u zemljama srećnijim od naše. Prvi tom je izdat na papiru od strane "Viza", i tu su stali; scanslationi su pokrili šest tomova od deset... No ne dozvolite da vas to obeshrabri, nije riječ o prepreci - jer, riječ je o omnibusu dugačkih horor-epizoda, koje se mogu čitati potpuno odvojene, i nisu ničim ni povezane, izuzev vrlo pasivnim likom besmrtnog posmatrača koji tek katkad djeluje kao katalizator - Oroči. Naravno, kvalitet varira. U prva, recimo,dva toma, smjer i stil naracije naginju gotskom hororu, i, iako posjeduju dobru atmosferu, mane priče su prevelike, a i previše su... slabe, bledunjave. Elem, onda se Umezu polako zahuktava i piše neke od najgenijalnijih priča koje sam vidio. Jedna spaja dirljivu nostalgiju za rodnim krajem sa namjračnijim kutkom ljudskom uma, i njegovom ogromnom sposobnošću samozavaravanja. Druga je mračna komedija urbanog života, u kojoj dječak-lažov, sa velikim L, svjedoči ubistvu i postane meta manijakalnog para - vrlo u stilu Hičkokovog "Rear Windowa", zapravo, samo što je napeti trenutak borbe na kraju filma ovdje razvučen na pola toma, ali umješno, dakako. Zadnja prevedena priča se bavi kanibalizmom za vrijeme Drugog svjetskog rata, i dugoročnim posljedicama tako teških odluka, u mirnodskopskom životu - a završava se, vjerovali ili ne, trenutkom čiste poezije. U dijelukoji obrađuje dešavanja na Gvadalkanalu Umezu pokazuje ogromnu autorsku snagu i mimo horor-žanra. Horor ne počiva na organskim povrijedama/krhkosti kao u "Lijevoj ruci Boga...", već je mnogo suptilnije i sporije vrste. "Orochi" ponekad pati od nelogičnosti, sporog razvijanja radnje, pretjerane repeticije motiva - ali je i dalje visoko na listi preporuka, najviše zbog dubine utiska i zamišljenosti koju ostavlja.


Nisam bezrazložno stavio "14-sai"("Četrnaestogodišnjak", približno) na zadnje mijesto, jer sam još uvijek u fazi upoznavanja i nisam siguran koja bi bila konačna ocjena i sud. Zadnji objavljeni rad autora, ako me pamćenje ne vara. Možese naći svih trinaest tomova, avaj, u skenovima. Ludilo. Apsurd. Halucinacije. Skok sa tačke zdravog razuma i klasičnog strip-narativa, recimo. Poniranje u anksioznost i najdublje strahove ljudske vrste vezane za mutacije prirode, i izmicanje kontrole nad istom. Počinje skromno, ali bizarno - i nadrasta do epskih dimenzija, ni u jednom trenutku se ne odričući te bizarnosti i neobičnosti stvarnosti fikcije, čak je i naglašavajući u pojedinim trenutcima, uz teško zamislive rezultate. U dalekoj budućnosti, rađa se mutant, Džordž, iz parčeta vještačke piletine namijenjene prehrani... i objavljuje rat ljudskoj vrsti, koristeći se njenim dostignućima i sirovom snagom prirode. Ali svesti radnju samo na ovo, bilo bi potcijenjivanje "14-sai", koji se grana u svim pravcima brzinom munje, bez previše obzira prema logici i očekivanjima čitalaca, ali sa nepogriješivim instinktom za groteskno, zastrašujuće, nadrealno, i, čak, filozofsko-poetično (naročito u zadnjem tomu, koliko sam vidio, a i kraj je... neočekivan najblaže rečeno.) Ne znam da li bih vam preporučio ovaj serijal, jer ni sam nisam načisto. Znam samo jedno: danas, ili uskoro, ponovo polazim sa čitanjem istog. Pa ko živ, ko mrtav...

P.S. Jel' da da moje brbljanje o Umezuu nije bilo strašno? [yeah2] Preživjeli, javite se.

Jel' se tu računam i ja, veteran iz nekih pređašnjih ratova?

Šalu na stranu, svaki ovakav poduhvat je hvale vredan, i žao mi je što nema više ljudi spremnih na istraživanje. Dakako, relativna nepristupačnost materijala je velika prepreka. Poznajem čoveka koji kupuje francuske albume iako ne zna francuski jezik, ali sa japanskim stripom je situacija teža zato što veoma retko u njemu vizuelna komponenta može da bude dovoljan razlog za posedovanje istog, barem ne u smislu u kome su Evropljani navikli da tumače estetiku stripa. Tako da je praktično nemoguće naleteti na nekoga ko skuplja originalne japanske stripove, a ne zna reč japanskog. Dakle, ostaju izdanja na drugim jezicima - gde su oni koji govore samo engleski u lošijem položaju od poznavalaca francuskog ili italijanskog - i skenlacije, za koje znam da ih se dobar deo stripadžija gotovo gnuša. A razumem i zašto. Evo, baš skoro sam čitao serijal u kome se na nekoliko mesta "zapad" dosledno prevodi kao "jug", a jednom prilikom i "desno" kao "levo" (znam jer sam bacio pogled na originalni tekst). I kako čovek posle da veruje tako nemarnim prevodiocima?

Što se tiče Watashi wa Shingo, ja sam najčešće naletao na taj naslov kada se pričalo o Umezuovim delima među japanskim kritičarima i poznavaocima stripa, pa sam zato i odlučio da bacim pogled na njega. Dakle, nije puka slučajnost.

Ona scena - ah, kakva scena! - kada Shingo pokušava da uspravi čoveka koga su jakuze ubile, i pita se zašto mu to ne uspeva, jedna je od najpotresnijih koje sam ikada video ili čitao.

Mhejl ::

The Drifting Classroom

Uh, koliko tih mangi ima prosto ne može čovek da stigne da sve to pročita.
Drifting Classroom sam čitao i, iako ima nekih mana, jasno je da je u pitanju delo koje je postavilo standarde žanra.

Haha, da, a i većina najkvalitetnijih serijala je poduža. Baš sam danas razmišljao koliko sam velikih, u potpunosti prevedenih serijala završio kako spada - poražavajući rezultati. Stigao sam do devetog toma "Berserka", jedanaestog "Gantza", šestog "Dragon Heada", itd., itd. Čovjeku jednostavno ponestane koncentracije u jednom trenutku, i zna biti teško iznova se uživiti u atmosferu i ugođaj stripa.

Dobro nam došao, i oprosti što ovo nisam odmah napisao. Uvijek je lijepo sresti druga "mangaća". Koje su ti omiljene mange; koliko ih dugo čitaš? Jesi li se upoznao sa drugim Umezuovim dijelima?

@ridiculus
Moram priznati da sam se silno iznervirao kada sam stigao do kraja trećeg, poslednjeg prevedenog toma "Šinga" - grozan osjećaj, dođavola. Nije mi jasno zašto prevoditeljska grupa, koja je mogla prevesti svih trinaest halucinogenih tomova "14-sai", nije u stanju završiti ovo?! Još su i njihovi članovi izjavljivali da se radi o na Zapadu nepoznatom remek-dijelu koje sa naročitim uživanjem predstavljaju publici, na raznim forumima... imaš li ikakve informacije o eventualnom nastavku rada, dakle? Ni deveti tom "Heroja" nije preveden, dođavola.

Ovo mi je prvi susret sa Taniguchijem (koji bez razloga odlazem vec 3 godine). Strip sam sasvim nasumicno ubrao sa police, i ispostavilo se da je igra na srecu donela jedno prelepo delce sa radnjom i idejom koji ne mogu biti jednostavniji, i crtezom koji na momente oduzima dah.

Kao sto nam je i naznaceno u kratkom uvodu na omotu - kada smo to poslednji put stali da uzivamo u mirisu posle kise, da gledamo let ptica, ili decu kako se igraju? Kada moderni covek dozvoli sebi kratak predah od suludo uzurbane svakodnevnice u kojoj jurimo bez cilja, bez svesti da smo najpre mi bitni, pa tek onda sve oko nas....

Neimenovani junak ovog stripa radi upravo ono sto naslov sugerise - on seta po gradu, po prirodi, potpuno nebitno. Iako naizgled ima dobar zivot prosecnog gradjanina (zenu, dom, posao, lep grad), mi od tog njegovog zivota ne vidimo nista. Dijalog je sveden na apsolutni minimum. Sve sto je bitno, jeste setnja....i sa setnjom, meditacija, tisina....

Tako ce junak da prekine voznju autobusom ka kuci, da bi se popeo na planinu; ako padne kisa, nece se sakriti, nego ce radosno setati po istoj toj kisi; ako vidi decu koja se igraju, stace i podelice sa njima (na svoj nacin) deo te igre....

Kroz oko 150 strana, koje mozemo proci i za 20 minuta, i za 2 sata, autor ne samo deli sa nama momente meditacije, nego nas, upucujuci na mogucnosti gde god da se nalazimo - inspirise da sami sebi stvorimo takav mir.


Divan strip, preporuka.

Zanimljivo je kad pitas kako neka manga "napreduje", jer, kad je neko sranje u pitanju, citas je satima i danima, da bi na kraju odustao na pola. On the other hand, kad citamo nesto zanimljivo, sto pleni dobrim i lepim idejama, u stanju si da hiljadu strana progutas za tili cas. Takvi su Tezukini stripovi, takva je "Apolonova pesma".

U svoj svojoj raznovrsnosti i slojevitosti, cela prica se svodi na decaka koji treba da otkrije sta je ljubav. Sin kurve, koji nikada nije upoznao oca, a majka mu nije pruzala ljubav....tokom odrastanja biva izlozen traumama koje od njega stvaraju malo cudoviste, koje nije sposobno da gleda zaljubljene parove, niti da uziva u ljubavi. Svoje traume decak kanalise kroz ubijanje zivotinja, sto ga dovodi u mentalnu bolnicu....tu pocinje njegova "avantura" spoznaje sebe, kroz otkrivanje ljubavi, i njene uloge u postojanju ljudi.

Impresivna je kolicina price koju je Tezuka izgradio oko ovog naizgled jednostavnog motiva. Ono sto je radio kroz ceo serijal Feniks, ovde je kontenzovano u skladnu celinu koja efektivno prenosi poruku. Kroz najrazlicitije situacije (san, elektrosok, nesvest....) decak dobija iluziju transcendentalnog ljubavnog iskustva (u drugom svetskom ratu, dalekoj buducnosti gde ljudi bivaju zamenjeni robotima, na nepoznatom pustom ostrvu....), koje za osnovu ima ljubav prema devojci koja mu je pomogla da pronadje fokus u zivotu, i to ni manje ni vise, nego kroz fizicki trening.


Pesimisticno, ali efektivno, posle nebrojenih razocarenja, ali i vaznih lekcija, decak dolazi do spoznaje (koja se prostire kroz vecnost), u ovoj prici prebogatoj najrazlicitijim manifestima ljubavi, od momenta zaceca, pa sve dok nas ne "pokrije crna zemlja". Uprkos tome, prica uopste ne odaje utisak jada i cemera, iako je svaka ljubav koju decak dozivi osudjena na propast. Za to se pobrinuo autorov graficki izraz, koji pleni svojom jednostavnoscu, nevinosti....a i sporednih bizarnih posalica i upadica isto ne manjka.

Svima preporucujem i ovaj Tezukin izlet u carstvo sveopstih ljudskih istina. Tim pre sto je u pitanju samostalno (kompaktno, zaokruzeno) delo, a ne serijal.


PS
upotreba motiva iz zapadnjacke kulture, mitologije....je iznenadjujuca.

Сјајно, Сале; чини ми се да ја досада нисам написао ниједан класични преглед "Аполове пјесме", мада сам је више пута, узгред, спомињао у позитивном свијетлу. Рекао бих да смо на сличан, или практично исти, начин доживјели дијело, мада бих волио да додам још пар "цртица", чисто да би "намјерници" имали још комплетнију слику, било прије или након читања самог стрипа. :)

Што се тиче задње слике коју си ставио (бог Аполон), већ сам написао у "Манге у папирном облику":

Inače, na zadnjoj slici vidite Apolonovo nasrtanje na šumsku nimfu koja se, očajno bježeći, pretvorila u lovor. Grčki mit koji se u psihoanalizi tumači kao iskonski strah djevojaka od polnog čina.

У самом стрипу се, ако се добро сјећам, користи као алегорија трагичности и препрека постављених пред љубав главних јунака, употријебљена управо од стране психијатра...

Стрип је примарно имао едукативну улогу. У годинама када је излазио, манге су по први пут почеле да обрађују теме и мотиве нескривено сексуалне природе, што је, разумије се, у почетку изазивало доста бурне реакције ненавиклог друштва. Тезука је желио да створи стрип који ће, у њима познатим и вољеним оквирима, прићи млађој публици и на један забаван, лако разумљив, и, по мени, напросто генијалан начин објаснити тако велике појмове, нејасне дјечјим главицама, хехе. Оригинално је излазио у шонен часопису, заборавио сам име, али чини ми се да је у питању "Бигу Комику". Стога генијална уводна сцена која стилизовано приказује час зачећа на ћелијском нивоу, која би лако могла да буде и самосталан кратки стрип, вриједан наше пуне пажње, и многи други "улети" дидактичког тона. Али, Тезука је оно што јесте, и кроз једноставну, помало наивно испричану причу износи племените поенте које си набројао, хумане и топле. Недавно сам читао један интервју мангаке Казуа Умезуа, и одушевио ме је дио у коме спомиње Тезуку, прво истакавши да се он одувијек издвајао у маси хиперпродуктивних аутора управо по озбиљности и поштовању према радовима писаним и за најмлађу публику, а затим додавши да је, безкомпромисно, и својим наизглед најнаивнијим радовима истицао тачке и поруке у које је вјеровао читавог живота, можда мање зрело него у, рецимо, "Фениксу" кога си споменуо, али подједнако искрено и, да парафразирам Сниксија, душевно.

Затим, сама природа Шогове "казне" је тематски и суштински уклопљена у срж универзума богатих Тезукиних ликова - они се рађају, живе и умиру, проживљавајући исте суштинске драме, изазове и херкулеанске напоре, "разапети" на вјечитом точку карме (др.Сарута, Рок Макубе, итд.). Да, карма, која се у "Махабхарати" често назива "принципом самоодређивања", идејна је жила куцавица овога рада. Дијела које је несрећни јунак чинио над животињама, и специфичност те окрутности - враћају му се у наредним животима, који, ипак, теку помијешани са надом у поправљање и искупљење. Није битно, тачно се да видјети, на којој скали се дијело чини - убијање парова птичица, зечева и других животињица - већ сама намјера, суштина чина: уништавање љубави, живота, туђе среће. А читав циклус поноворођења се, у складу са циљаном публиком, може схватити као процес одрастања и сазријевања, у коме полако (или би требали, барем) напуштамо лакомислену дјетињу себичност, научимо да контролишемо нагоне и импулсе до одређене мјере (Шогов ид жели љубав - али је не добија, стога бијес, неконструктивна, незрела реакција; регресија) и... "пронађемо фокус", као што рече, или: неки други разлог живљења осим физичког опстанка.

Стварно, толико ми је драго што си узео баш овај стрип... прекрасан, можда мени лично и најдражи Тезука у колекцији, мада не и најбољи. Такво прелијетање са жанра на жанр, остајући занимљив и досљедан идејно-стилском току...

Mhejl ::Haha, da, a i većina najkvalitetnijih serijala je poduža. Baš sam danas razmišljao koliko sam velikih, u potpunosti prevedenih serijala završio kako spada - poražavajući rezultati. Stigao sam do devetog toma "Berserka", jedanaestog "Gantza", šestog "Dragon Heada", itd., itd. Čovjeku jednostavno ponestane koncentracije u jednom trenutku, i zna biti teško iznova se uživiti u atmosferu i ugođaj stripa.

Dobro nam došao, i oprosti što ovo nisam odmah napisao. Uvijek je lijepo sresti druga "mangaća". Koje su ti omiljene mange; koliko ih dugo čitaš? Jesi li se upoznao sa drugim Umezuovim dijelima?

Upravo zato ja preferiram kompletirane serijale. Znam da ima puno dobrih koji još nisu završeni ali trudim se da ne popustim i odlažem njihovo čitanje sve dok se ne završe. Mange čitam negde od 2008. a za sada su mi omiljene Eden, Death Note, Onani Master Kurosawa, Monster, Slam Dunk... I ne, nisam čitao ništo drugo od Umezua ali 14 mi je negde na listi.

Mhejl ::@ridiculus
Moram priznati da sam se silno iznervirao kada sam stigao do kraja trećeg, poslednjeg prevedenog toma "Šinga" - grozan osjećaj, dođavola. Nije mi jasno zašto prevoditeljska grupa, koja je mogla prevesti svih trinaest halucinogenih tomova "14-sai", nije u stanju završiti ovo?! Još su i njihovi članovi izjavljivali da se radi o na Zapadu nepoznatom remek-dijelu koje sa naročitim uživanjem predstavljaju publici, na raznim forumima... imaš li ikakve informacije o eventualnom nastavku rada, dakle? Ni deveti tom "Heroja" nije preveden, dođavola.

9. tom "I Am a Hero" je preveden pre nekoliko dana. Priča nas kratko vodi na Tajvan i u perspektivu drugih likova, a onda smo ponovo sa Suzukijem i Odom.

A što se tiče Šinga, to je što je. Zasad.

Nego, ima dosta kraćih mangi vrednih pažnje - posebno ima odličnih zbirki kratkih priča - ali to su stvari koje se dobrim delom ne prevode, iz ovog ili onog razloga. Nabaviću ponešto od toga do kraja godine.

Htio sam da te pitam još nešto, ako nisam ranije. Da nisi čitao "Reptiliju" Kazua Umezua? Izdao IDW, danas naručio. Htio sam da imam barem nešto od njegovih radova na papiru, a ovo je bila najprihvatljivija i za sakupiti najlakša opcija.

Baš si me obradovao sa "Herojem"; vidim da su postavili prevod i na "mangatraderse", tako da će sutrašnje jutro biti posvećeno mangama, još jedanput.

Trenutno čitam "Barefoot Gen", više kada završim treći tom. Ali na potresnom kraju prvog umalo nisam zaplakao, što se meni dešava jedanput u godinu dana, ako i toliko.

Jako mi se sviđaju određeni segmenti crteža u "Apocalypse Zero" (koliko sam shvatio, radio ga je tim crtača) - jako detaljno, dinamično, maštovito. To je ono što očekujem od mangaki, možda i više nego od zapadnih autora: ta tečnost pripovjedanja, savršena sinteza vizuelne naracije i akcije. Stoga nećete vidjeti beskrajne didaskalije mnogih američkih stripova, meni vrlo iritantne. I da, vidjeh da je strip šokirao USA publiku kao "vrlo nasilan". Da li je u pitanju "šok-umezu terapija" ili nešto drugo, meni je strip sasvim prihvatljiv i tek nešto krvaviji od strip-prosjeka. Mada ima uznemirujuće grotesknih pojava.

ako ti ne dodje da places na kraju prvog BG, ti nisi covek :)

odlican je to strip
iako na momente naporan u svojoj repetitivnosti, brutalno je iskren, sa potresnom, univerzalnom pricom za sva vremena.

Da, strašan strip. Toliko tuge, i, prije svega, bijesa je izazvao u meni; usmjerenog protiv uskoumlja, japanskih militarista i šefova države, sistema, besmisla rata...

A sve je još strašnije kada zastaneš i sjetiš se - u ovakvom, autobiografskom, radu smrt lika istovremeno znači i smrt stvarne osobe, dozvane iz zaborava sjećanjima i voljom autora, koji emocionalno, ali i vrlo precizno, upućujući optužbe na prava mjesta i tačno slikajući jedno užasno vrijeme i trenutak, zaranja u najbolnije uspomene... I te suze i smijeh, nada i očaj, smrt i nastavljanje života, svi kontrasti i dualnosti neraskidivo spojeni u krugu života.

(Inače, dvije scene su me podsijetile na slične trenutke u druga dva starija rada; provjeriću datume, čisto da vidimo ko je uticao na koga. No, otom-potom...)

Mhejl ::Htio sam da te pitam još nešto, ako nisam ranije. Da nisi čitao "Reptiliju" Kazua Umezua? Izdao IDW, danas naručio. Htio sam da imam barem nešto od njegovih radova na papiru, a ovo je bila najprihvatljivija i za sakupiti najlakša opcija.

Nisam, ali to mu je jedan od starijih radova, još iz 60-tih.

Jako mi se sviđaju određeni segmenti crteža u "Apocalypse Zero" (koliko sam shvatio, radio ga je tim crtača) - jako detaljno, dinamično, maštovito. To je ono što očekujem od mangaki, možda i više nego od zapadnih autora: ta tečnost pripovjedanja, savršena sinteza vizuelne naracije i akcije. Stoga nećete vidjeti beskrajne didaskalije mnogih američkih stripova, meni vrlo iritantne. I da, vidjeh da je strip šokirao USA publiku kao "vrlo nasilan". Da li je u pitanju "šok-umezu terapija" ili nešto drugo, meni je strip sasvim prihvatljiv i tek nešto krvaviji od strip-prosjeka. Mada ima uznemirujuće grotesknih pojava.

Apocalypse Zero je delo jednog autora (Takayuki Yamaguchi), ali moguće je da je on dao deo kredita svojim asistentima (ne sećam se, davno sam to čitao). Ono što je meni posebno zanimljivo oko fame koja prati strip (u Americi, a preko njih i drugde na Zapadu) je činjenica da je sam strip u Japanu izlazio u časopisu za mlađu publiku.

Međutim, Yamaguchi-jevo sledeće poznato delo, Shigurui, nije za ljude slabog stomaka i predstavlja možda najbolji pokazatelj zašto termini "underground" i "mainstream" ne nose iste konotacije u Japanu i drugde.

Inače, započet je i nastavak Apokalipse, Exoskull Zero (još nepreveden).

prvo i prvo
ako vec nisam

Bakuman

texter: Tsugumi Ohba
crter: Takeshi Obata

Bakuman centers around two high school students who team up to try to create a successful manga so it can be made into an anime in order for the artist of the group to complete the promise he made to his girlfriend.

kad se to procita
moze da se predje na nesto drugo
recimo

Toujuushi
autor: Kakizaki Masasumi


A.D 70 The mightiest empire Rome started conquering the world. The whole Europe was havocked by Roman's foot. In Ablion, in order to protect their homeland, the Bravest Wyvern fought a bloody battle against the invader...

Green Blood
autor: Kakizaki Masasumi


The end of the civil war signaled the start of the industrial revolution in the United States and immigrants from all over the world traveled to find their American dream. But what awaited the majority of them was poverty, discrimination, and hopelessness.

Samo da prenesem par komentara sa "Darkwooda":

Neće škoditi da se postavi i ovdje, čisto da ne trune u Boneli podforumu:

Daću vam jedan primjer dinamike manga-dešavanja, ako inz neće zamjeriti. Mislim da bi mogao biti poučan. Dakle, manite se klasičnih "mjerila dobrog crteža" - detaljnost, anatomija, itd. - i samo se usresredite na kontinuirani tok radnje, od table do table, predstavljanje pokreta, kadrove, samu formu i oblik strane... Dakle, slijedi prizor borbe iz stripa Baiorensu Jakku, "Nasilni Džek", by Go Nagai:
(čita se s desna na lijevo)

Uporedimo dati materijal sa nekom Ferijevom tablom:

Ili superherojima:

I (takođe sa DW foruma):

[quote author=rope76 link=topic=597.msg199830#msg199830 date=1343509505]
Inače, crtež Nasilnog Džeka je vrlo, vrlo dobar, specifičan svakako, ne loš, no ja ne bih čitao mangu ovakog sadržaja jer me jednostavno ne interesuje - ozbiljnije teme molim. Ipak ovo doživljavam kao neki tinejdž strip, grešim li, Mhejl?

Kao prvo, slobodno me zovi Luka, mislim da smo već prevazišli te forumske formalnosti.

Da, griješiš, i to silno. Zapravo, tvoj prvi utisak je pogrešan, da se tačnije izrazim. "Nasilni Džek" je mnogo toga, nije savršen, ali je po određenim temama, postupcima, kontekstu, mnogo ispred klasičnih tinejdžerskih štiva. Poređenje ne stoji, rekao bih, naročito ako si zapravo upoznat sa ---tinejdž sranjima--- u Japanu. Ovaj serijal, i Goa Nagaija uopšte, nije lako opisati. To sam pokušavao, ranije, u nizu tekstova o njegovim serijalima, ali nisam siguran da mi je u potpunosti uspjelo.

Ovako, kao prvo - zaboravi na pojmove "logično", "realno" ili "umjereno". Toga nema: kao i mnogi drugi japanski stripovi (ne svi, ali dosta njih), Nagai se koristi ekscesivnim pretjerivanjima, gotovo grotesknim preuveličavanjima; dakle, čitav svijet, likovi, događanja, sve to je u svakom vidu podređeno trenutku, poenti, onome što pisac želi da kaže, emociji koju upućuje čitaocu. Ali, za razliku od -nekih- stripova koji održavaju privid realnih dešavanja a pršte od nelogično-debilnih dešavanja (Zagorone), autor ne bježi od ove pozicije, i iskorištava sve njene prednosti do maksimuma maksimuma. Atmosfera koju postiže je nadrealna, onirična, čak i hermetična ukoliko nisi navikao na neke pripovjedačke postupke. Stoga: stripove Goa Nagaija možda bi bilo najbolje okarakterisati kao radove pripovjedane klasičnim strip-jezikom vremena (70-80te), sa manama koje se moraju prihvatiti i oprostiti pod navalom kreativne upotrebe istih, idejama, momentima "većim od života", nevjerovatnom imaginacijom, snažnim emocijama, validnim motivima koji kao podlogu imaju polu-fantazijska dešavanja. Recimo, glavna tema "Nasilnog Džeka" je suprotstavljanje nasilnicima silom, kao apsolutna moralna dužnost civilizovanog čovjeka. "Tirjaninu stati za vrat, to je ljudska dužnot najsvetija!". Živa identifikacija ove dužnosti, preostalom moralnog utočišta ljudskog roda jeste Džek, džin od neka dva i po metra, koji se obračunava sa bandama divljaka i brani one slabije. Preuveličavanje, apsurd, smiješno? Možda, ali borbe nisu zbog toga ništa uzbudljivije, drama ljudskosti i regresije na stanje zvijeri ništa manje oštra, primalne emocije nemoćne žrtve i okrutne radosti napadača ništa slabije, vjerujte mi!

U "Devilmanu" imaš sjajnu kritiku ljudskog društva i ksenofobije istog, te mehanizama odbrane mase, uvijenu u oblandu jedne na trenutke smiješno naivne priče o demonima. Ali", poruka koju šalje, trenutci u kojima briljira i pored osnovne postavke, kao što je smrt djevojke glavnog junaka, od strane paranoične rulje komšija - sija ogromnom snagom.

"Nasilni Džek", kao što rekoh ranije, ima sjajan početak, upućujući na ogromni strah, tjeskobu koja visi nad japanskim narodom: prirodnu katastrofu. Veliki zemljotres, koji je uništio Tokio, sjajno je prikazan kroz oči malog dječaka i njegove sestre zaštitnice (zbog njihovog odnosa, par puta uzviknuh: Frojda mi!). Da, da, nije to survival horor, u kome likovi, jao, traže te hranu te vodu, uriniraju, brbljaju do u banalne u detalje i slično, "kako bi čitaoci mogli da se identifikuju sa njima". Ne, pisac je toliko vješt da jednom skicom, brzinskim krokijem katastrofe budi vrlo duboke emocije, a borba za preživljavanjem, tek... iskrene, dobre stvari se probiju i kroz najlošija sredstva pripovjedanja, a ona su, ovdje, daleko od najgorih. Nakon katastrofe, pratimo živopisnu pustaru bivšeg glavnog grada, napuštenog od većine žitelja... osim nekolicine preživjelih, očajnih grupica koje iznova i iznova, kao na pozornici u čast hirovitih bogova, ponavljaju stare cikluse i okršaje ljudske prirode, društva i motiva. A onda - Džek, koga, kao što rekoh, treba gledati kao simbol,

Da, serijal se kasnije počinje ponavljati. "Darovane" su nam mnoge scene nasilja i golotinje samo zarad njih samih, trenutnih utisaka koje izazivaju (mada - ipak se uklapaju u glavnu poentu, iako su vrlo repetitivne). Da, imamo neke vrlo očajne nastavke, pravljene nakon dvadesetak godina, radi money money money.

Ali ipak... Toliko dragulja u srži radnje, neobične pozornice, pa i niza pretjerivanja koja se moraju zavoljeti... Ne znam, ja prihvatam i volim ove stripove, uprkos svim preprekama, i ne toliko grdnim kao što se mnogima čine. "U ignoranciji su velike oči", možda... I ima status klasika, mada mi "opšte vrednovanje" stvari nikada nije puno značilo, samo spominjem kao kuriozitet/dokaz nekih mojih tvrdnji.

Stripofil koji sterilno, isključivo insistira na nizu već utvrđenih, šablonskih vrijednosti, misleći da su one neophodni sastojak za strip vrijedan poštovanja, kao "realnost", "preciznost", "ozbiljnost" i slično... ne uviđa, ispušta iz vida, ili zanemaruje, ono najbitnije: stvaralačku snagu, viziju, maštu i emotivnost (ne bljutavi sentimentalizam, napominjem) jednog Stripa. To nisu varijabile, dodatne komponente, "nadogradnje po želji" - ne, dijelo ili ima... ili nema, simple as that.

Mhejl ::Daću vam jedan primjer dinamike manga-dešavanja, ako inz neće zamjeriti. Mislim da bi mogao biti poučan. Dakle, manite se klasičnih "mjerila dobrog crteža" - detaljnost, anatomija, itd. - i samo se usresredite na kontinuirani tok radnje, od table do table, predstavljanje pokreta, kadrove, samu formu i oblik strane... Dakle, slijedi prizor borbe iz stripa Baiorensu Jakku, "Nasilni Džek", by Go Nagai:
(čita se s desna na lijevo)[/i]

Luka, verujem da znas da u superherojskim stripovima zbog tadasnjeg comic cod-a nije bilo moguce da se ovakve scene nacrtaju.

A odabir table koja predstavlja superherojski strip je vrhunski

Auh, zaboga, već su me napali na "Darkwoodu", slična osnova "optužbe".

Kao što već tamo rekoh, poenta nije u tome "haha, moji mangaći bolje crtaju od vaših luzera", niti u eksplicitnom nasilju (tražio sam scenu punu pokreta, energičnosti, dešavanja u drugom tomu "Nasilnog Džeka" - u kome, gle čuda, skoro da nema nijedne krvave scene, tako da je u pitanju nužnost, ne smišljeni plan zlog masterminda ), pa ni u prokletom comic codeu (koji je bio jedini način da unište "zreliji" žanrovi američkog stripa, prije svega izdavač "EC comics", usred čega je strip-scena Amerike trajno obogaljena), već u specifičnoj dinamičnosti i filmičnosti crteža mangi, koji je značajan faktor u njihovoj popularnosti, načinu čitanja, i čitalačkim opažajima/emocijama.

Jebiga, meni ona tabla nikako nije vrhunska - kada je sagledavamo kroz prizmu zadebljanih faktora - , bez uvrijede. Značajno drugačija perspektiva - što se mene tiče, u "Nasilnom Džeku" sam posmatrač vješto uključen u strip-dešavanja, obuzet svakim trenutkom, kadrom, riječju, grozničavo listajući stranice, dakle mnogo "filmskiji" ugođaj.

Mhejl ::Auh, zaboga, već su me napali na "Darkwoodu", slična osnova "optužbe".

a dobro, znas da nije zlonameran komentar

Mhejl ::Jebiga, meni ona tabla nikako nije vrhunska - kada je sagledavamo kroz prizmu zadebljanih faktora - , bez uvrijede.

Hej, pa nije ni meni! Zato sam i stavio ovaj smajli
Iskopao si neku tablu od pre 30 godina


Ali razumem sta hoces da kazes... Pitkije ti je citanje stripa uz takav crtez - nije sporno

Ultras ::Iskopao si neku tablu od pre 30 godina

Ali i sekvenca iz Violence Jacka je iz prve polovine 70-tih, tako da mislim da je poređenje sasvim istorijski relevantno.

Kadrovi u japanskim stripovima su daleko više "kontekstualni" od ostalih (u prevodu, tek u okviru celine dobijaju pun smisao). Ovde ne mogu a da se ne setim sličnosti sa japanskim jezikom i pismom.

U veb-pretraživač sam ukucao pojam "superhero fights" (jer sam, jelte, tražio dinamične scene), i uzeo prvu sliku koja se pojavila, zaista. Evo, sad sam ponovo pogledao datu stranicu - i kadar je iz sredine sedamdesetih, tako da Ridiculus ima pravo.

Nego, da se manemo prepirki: zadnjih mjesec dana sam uglavnom posvetio francuskim stripovima i Korbenu, ali se našlo i mangi. Pročitao sam "Green Blood", Sniksi ga je gore preporučio - dobra priča, intrigantna, vuče, zahtijeva još, ali preveden samo prvi tom. Ah, tako česta situacija u mangama, dođavola. Crtež nije baš ono što tražim u stripovima, "detaljno, čista linija, puno pozeraja", ali može proći, čitao sam i puno gore.

Završih i zbirku kratkih horor priča Goa Nagaija, "Dokuro no Yakata". Obožavam ovakve stvari - zanimljiva mješavina japanskih folklornih motiva, urbanih legendi, bizrano-uznemirujućih prizora, i mnogo, mnogo erotike, pravo iz "podruma" ljudskog uma. Zabavno, vrlo, mada spada u kategoriju stripova koji bi "uglađeni" domaći čitaoci odbacili kao "budalaštine" i uzeli da čitaju neku od "životnih drama". Raznovrsnost je veliko blago jedne škole stripa, a nje Japanu nikada nije manjkalo.

Ridiculu, radi li se na nekom novom tekstu, možda?

Radi se, naravno, ali sad nemam puno vremena (posao, gledanje Olimpijade i tako to), tako da će izaći negde u toku meseca avgusta. Baviće se jednim od mojih omiljenih autora, Kazuhirom Fuđitom i, posebno, njegovim prvim dužim delom, Ušijom i Torom (Ushio to Tora).

Fuđitu sam već spominjao kada sam pričao o Karakuri cirkusu (Cirkusu mehaničkih lutaka). Započeo je karijeru krajem 80-tih i aktivan je i danas. Radio je nešto kratkih priča, koje nisam čitao, ali najpoznatiji je po dužoj formi, i do sada je radio na 3 takva naslova:
1. Ušio i Tora
2. Karakuri cirkus
3. Zakon mesečine (Gekko jourei)
Svi su fantastika i svi su izlazili u časopisima za mlađu populaciju (tj. šonen). Ali, nemojte biti zavarani! Fuđitin stil je čudan... neke stvari su očigledno namenjene deci, ali često su spojene sa drugima koje bi se na Zapadu našle (samo) u najozbiljnijim delima tog žanra. Neki će pri opisu Ušija i Tore dodati nalepnicu "komedija", ali to je pogrešno. Ima humora, svakako, uglavnom od slepstik tipa, ali ne u samom zapletu, koji je vrlo ozbiljan - tragičan, čak. Ako ste čitali Hagarena (Čeličnog alhemičara) od Hiromu Arakave, biće vam možda lakše u ovom slučaju, jer je ton sličan.

Drugo, ono što me najviše fascinira kod Fuđite je da su sva tri gorepomenuta naslova (potpuno) različita po postavci i okruženju u kome se odvijaju. Ušio i Tora je mračna epska fantastika (iako uglavnom u modernom okruženju) sa podlogom od japanskih i kineskih mitova i legendi. Cirkus lutaka se bavi cirkusom, alhemijom, lutkama i koristi dosta motiva iz komedije del arte. Zakon mesečine se bavi (uglavnom) svetom evropskih bajki, ali nisam ga čitao, pa ne mogu da pričam o njemu više od kratkog opisa koji sam pročitao.

Ušija i Toru sam čitao pre više godina, i sećam se da mi se na početku nije dopadao glavni lik (Ušio), jer je bio suviše ispravan i častan, suviše bezgrešan - poput oživljenog fosila u dobu koje više voli da se bavi anti-herojima. Ali, kakva greška sa moje strane! Ništa nije dalje od istine od toga! Upravo se cela priča vrti oko transformacije lika. Isto i u Cirkusu lutaka... mada je tu odnos pozitivnih i negativnih likova potpuno drugačiji.

Dakle, osoben i mračan crtež, izuzetna imaginacija, detaljna kontrola nad pričom, ozbiljne i "teške" teme i motivi upakovani u format dečjeg akciono-avanturističkog stripa... Ako vas ovo ne privlači, dabogda se monstruozni Tora ("tigar" na japanskom), aka Naga-tobi-maru, Šetač-po-oblacima i Gospodar munja, gostio vašim... vašom kolekcijom Bonelijevih stripova!

"Prelistao" sam prvi tom "Ušija i Tore", čini se sjajnim! Odličan humor, u svakom slučaju - a imam i živaca da čekam lagano razvijanje ozbiljnijeg dijela priče, to nikada nije bio problem. Jako mi se dopada Fuđitin crtež, fascinantno je koliki talenat pokazuje i u humorističnim i u horor scenama. Hm. Javim utiske, hvala na preporuci, uvijek su dobrodošle.

Čekam da mi stigne primjerak "Ibitsua", čini se kao zanimljiva horor-manga, kakve uvijek tražim. Navučen sam, braćo stripofili. Evo naslovnice, malecke, i sižea:
A boy went to take his trash out late one night, and found a strange, creepy, lolita woman sitting amongst the garbage bags. She asked if he had a little sister, and he answered her, hurrying afterwards back to his apartment. When he looked out the window, she was gone. Who is the strange woman, and why does she give him such a bad feeling?
Pomalo podsjeća na "Zashiki Onna", po izvoru tenzije, makar iz ovih par redaka.

Završih i "Cutey Honey", dvotomni šonen (ili šojo, ko će ga znati) Goa Nagaija, ponovo sam raspoložen za njegove radove. Mislim, nije da je tipični tinejdžerski strip (prije rečeno, divlja provala apsurdne zabave u zabran stripa), ali jeste izrazito infantilan, perverzan, otkačen, sumanut, bolno duhovit treš. Perverzno, jako perverzno - ej bre, praznik sa oči! Odavno nisam čitao nešta luđe, ne otkako pročitah sve skenslacije Kazua Umezua. A ovo - kao drugi polaritet istog ludila, okrenut manijakalnom, opsesivnom, grubom humoru. Ne toliko grubom, čitaj ne na nivou američkih geg-emisija, ali... Uh, možda je najbolje da postavim neke prizore iz stripa-opijata, koga su mnogi stripofili čitali u tajnosti... možda nabivši korice nekog stripa Osamua Tezuke zarad zavaravanja slučajnih prolaznika.

Nagai je pomiješao atmosferu niskobudžetnog pornića (tačnije; uvoda istih), najgorih akcića, bizarne naučne fantastike a la pedesete, tinejdžerskih komedija, i drugo.


(cosplay)

[shocked3]