Judge Dredd

Genijalno!!!!

IDW će izdavati novog Sudiju Dredda, a autori će biti Duane Swierczynski i Nelson Daniel...
http://t.co/v4pH4kJM

Evo izgleda knjige broj 7:

Stigla mi je ovih dana.
A od svog poslednjeg javljanja u ovoj temi pročitao sam knjige 5 i 6. I dalje je odlično, priče su složenije nego na početku serijala. Doduše, neki motivi se već pomalo ponavljaju, ali sve u svemu kvalitet stripa je i dalje sasvim dobar.
Ovih dana se bacam na čitanje novopridošle knjige 7.

Obecanje - ispunjenje
http://www.svetstripa.net/t520p300-sta-ste-novo-kupili#22089
Evo ostalih naslovnih strana ove edicije.

@ star-duster, ukupno je izaslo 19 knjiga (ako se ne varam - u protivnom ispravi me slobodno)

Комплет до сада издатих британских издања:

Саѕе Files:







Restricted Files:

@Силни - Stavio si naslovne strane za The Restricted Files 01 i 03, a zaboravio si naslovnu za 02. Evo je:



A vredi navesti i ova dva "files" izdanja (tj. kompletne, hronološki sakupljane kolekcije) iz Sudijinog univerzuma:

Judge Anderson: PSI Files Volume 01


Judge Anderson: PSI Files Volume 02

2000AD je krenuo i sa izdavanjem američke verzije The Complete Case Files. Valjda se od britanske verzije razlikuju samo po naslovnicama (i po tome što dosta zaostaju, pa su stigli tek do četvrte knjige). Broj stranica, epizode, redosled - to je sve isto. Više o kvalitetu ovog izdanja i o eventualnim razlikama (korice, papir, štampa) može da kaže Snake, jer je on imao US izdanje prve knjige (ako se ne varam, on je bio u pitanju), a kasnije je kupio UK izdanje.

Od mene evo naslovnica US izdanja.

Mislim da su britanske naslovne znatno bolje stilizovane.

Isto je izdanje totalno, nema brige. :)

Intervju sa Džonom Vagnerom o 35 godina Sudije Dreda:
http://www.comicbookresources.com/?page=article&id=40172

Ne vidi se slika, zato što je attachment iz tvog Yahoo mejla.

Zlix ::Ne vidi se slika, zato što je attachment iz tvog Yahoo mejla.

Ispravka

E sad je dobro.

Pročitao Komikovo izdanje...

Najpre, zanimljivo je kada počinješ da čitaš strip o kome ne znaš baš ništa, a u stvari jedino što me je zaista privuklo njemu je, pored preporuka Snakea i drugih, crtež Briana Bollanda, koji je, u trenutku kada je prestao da crta stripove, krajem 80-ih, verovatno bio u top 10 crtača tog perioda. The Killing Joke ste svi čitali, sada imamo i Sudiju Dredda, a svima preporučujem i ludilo Camelot 3000 - vitezovi Okruglog stola u dalekoj budućnosti suprotstavljaju se invaziji vanzemaljaca...

Odličan dizajn ovog izdanja je takođe učinio svoje, te želja da se koliko-toliko upoznam sa serijalom pre nego što pogledam film i - nisam se pokajao! Atmosfera me je podsetila na distopijskog Nathana Nevera, ili da odem još malo dalje, na kultni film Blade Runner. Prva priča gde se pojavljuje Sudija Smrt i nastavak sa četiri Mračne Sudije su jako dobre priče i scenaristički, iako su dosta stare. Ostatak čine međusobno dosta različite priče, koje sam najviše doživeo kao upoznavanje sa Dreddovim svetom. Mogu samo da kažem da mi se taj svet svideo toliko da ću rado kupiti preostale dve zbirke koje objavi Komiko, i još rađe pre toga otići u bioskop da pogledam film (za inostrana izdanja nemam ni vremena, ni para, ali ni živaca da se udubljujem u još jedan serijal, to be honest). Šteta što priče nisu duže, ali serijal je tako koncipiran; no, zato je tu film, koji nudi dužu priču, a videću uskoro kakvu, pa prenesem utiske...

star-duster ::...strip se bavi nekim veoma ozbiljnim problemima čovečanstva, ali uz popriličnu dozu ironičnog humora (ali ne prenaglašenog koji bi mogao da kvari ozbiljnost stripa).

Karakter Sudije je sjajno osmišljen, poprilično jednostran i karikaturalan, ali uverljiv. I vizuelni lik je jako dobar, pogotovo kada uzmemo u obzir da je strip nastao 70-ih a da i danas izgleda moderno i "cool". Kvalitet crteža varira, ali je u proseku sasvim dobar. Naravno, ima i pravih dragulja, pogotovo epizode koje je crtao Brian Bolland.

Ključno, po mom skromnom mišljenju.

Zakon kuke
Sudija Dred, režija: Pit Trevis, scenario: Aleks Garland po stripu Džona Vagnera i Karlosa Eskere
Autor: Pavle Simjanović, izvor: Danas.rs

Iako, slično kao u slučaju serijala „Pritajeno zlo“, novi „Sudija Dred“ zapravo nije američki film, već novac dolazi od nekakve indijske medijske korporacije (dok je mesto snimanja Kejp Taun), mesto radnje jesu postapokaliptične SAD te nije neprikladno, u ilustraciji ljudske ideološke opredeljenosti upotrebiti jednu američku mudrost koja kaže kako je Demokrata zapravo Republikanac koga još uvek nisu opljačkali na ulici. Poenta je jasna, suočavanja sa surovošću sveta naše umerene stavove pune saosećajnosti prema ljudskom rodu bacaju u vodu i pretvaraju nas u crve koji traže da vlast primeni svaku moguću surovost prema izvorima opasnosti.

Takođe, ukoliko ste odrasli u užasu sva je prilika da nećete osećati nikakvu samilost prema nekome ko je spreman da vam u autobusu GSP-a zavuče ruku u džep. Sa druge strane, arhiliberal Kurt Vonegat, koji je jako mlad iz prve ruke saznao za šta su sve ljudi sposobni je u romanu „Kolevka za macu“ dao jedan od najzabavnijih opisa kolektivnog straha od kazne. Na izmišljenom karipskom ostrvu, naime, stanovništvo se panično plaši „kuke“. Izgleda da je u jednom periodu istorije ostrva smrtna kazna izvršavana kačenjem o kuku, te samo pominjanje te reči izaziva paničan strah praćen mucanjem. Zaista, da i ovde postoji strah od vešanja o kuku, možda bi se neke političke organizacije samoukinule posle 2000. godine i sada ne bismo imali predsednika koji... No, dobro...

Radnja britanskog stripa „Sudija Dred“ iz sedamdesetih godina prošlog veka prikazuje Ameriku nakon nuklearne kataklizme (a zapravo, posredno, britansko društvo), svedenu na pretrpani megalopolis ograđen zidom koji ga deli od potpunog bezakonja oličenog u kontaminiranoj pustinji kojom tumaraju mutanti. Ono što postavku odvaja od stotina sličnih je priroda glavnih junaka sa kojima se identifikujemo, odreda „Sudija“ koji u sebi sublimiraju policiju i sudstvo i bez ikakvog odlaganja donose presude i izvršavaju egzekucije. Glavni junak Dred nikada ne skida svoju kacigu koja nam dozvoljava da vidimo samo neumoljiva usta koja izgovaraju rečenicu „I am the law!“. Ekranizacija iz 1995. godine bila je haotičan i pogrešan film koji deluje kao da je na njemu radilo nekoliko desetina scenarista, pri čemu se, naravno, izgubio svaki smisao te je, verovatno, i bilo sasvim prikladno što Dred nakon uvodne sekvence skine kacigu i ostane tek Silvester Stalone u šašavom kostimu. Novi „Dred“ prilično je veran duhu stripa (mada, opravdano, uglavnom lišen crnog humora). Za razliku od rasplinute verzije iz devedesetih radnja je svedena na jednu lokaciju, gigantski soliter (zapravo, neku vrstu vertikalnog stambenog bloka) koji predstavlja svet za sebe kojim upravlja narko-bos Ma-Ma (Lena Hedi, istražujući dalje svoju mračnu stranu prvi put viđenu u seriji „Igra prestola“). Ma-Ma je proizvođač i distributer droge „Slo-Mo“ koja ima efekat usporavanja realnosti i usput, daje podlogu za do sada verovatno najsmisleniju upotrebu 3D tehnologije u nekoliko vizuelno potpuno opčinjavajućih (da li se još uvek može reći?) kadrova koji zaista čine sastavni deo priče i pomažu u boljem razumevanju sveta i likova koji ga nastanjuju. Radnja filma je mudro pojednostavljena, praćena jedinstvom mesta i vremena, i čini da „Dred“ nalikuje nekakvom B filmu iz osamdesetih. U situaciji u kojoj je glavni lik (Karl Urban, u jednom od glumački najnezahvalnijih - ili najzahvalnijih, može se i tako tumačiti - glavnih likova) gotovo mašina, no, dovoljno čovek da do kraja doživi minimalnu ali za film neophodnu promenu, identifikacija publike je usmerena ka liku mlade sudije Anderson (Olivija Turlbi - mudro angažovanje glumice iz nezavisnih filmova koje donosi efekat realne osobe u stilizovanom svetu). Anderson je zapravo mutant telepatskih sposobnosti, što, uz prisustvo opisanog postapokaliptičnog LSD-ja filmu donosi konstantu atmosferu, u nedostatku tačnije reči, tripoznosti, sasvim dobar kontrast pravolinijskoj akciji koja čini kičmu priče. U svemu tome, na žalost ili na sreću, kao žrtva je palo bilo kakvo filozofsko preispitivanje koncepta deljenja pravde ili citiranje misli Džona Loka. Konačno, sam motiv surovog policajca/sudije bez očiju dovoljan je da izazove svakakve asocijacije kod gledaoca raspoloženog za to. Poput one da je kuka zakon.