Intervjui poznatih majstora

Bern Hogart (1911-1996)

[center][b]Poslednji intervju

[b]Ovaj intervju ima poseban značaj, načinjen je poslednjeg dana angulemskog festivala, 27. januara 1996. Bern Hogart preminuo je sutradan u parizu dok se spremao za povratak u SAD. (Razgovor je vodila Lorans Arle, scenarista Džonatana Kartlanda).
Gospodine Hogart, kako ste počeli da crtate Tarzana?
Harold Foster, koji je stvorio lik Tarzana, odlučio je da napusti sindikat kako bi se u potpunosti posvetio radu na Princu Valijantu. Neka vrsta konkursa bila je otvorena među njujorškim crtačima. Kad' sam doneo deo svog dotadašnjeg rada, učinilo im se na svu sreću, da moj crtež podseća na Fosterov. Bili su zadovoljni kvalitetom i tako su me izdavači izabrali za naslednika.

[b]U sećanju nam je više vaš Tarzan od Fosterovog, kojeg smo malo zaboravili.
Ako je Foster zaboravljen, to je zaista tužno.

[b]Ne kao autor Princa Valijanta, ali što se tiče Tarzana prisutnije su u sećanju vaše slike od njegovih.
Dozvolite mi da nešto preciziram. Fostera bi trebalo znatno više ceniti. Svaki put kada govorim o njemu moram ponoviti da je to bio prvi umetnik, za kojeg znam, koji je bio sposoban da stvori i predstavi ljudsko telo u bilo kom položaju bez ikakvog kopiranja, ili modela, mogao je crtati likove u akciji, bilo kojoj perspektivi, iz bilo kog ugla, bez obzira na zahteve koje je nosila priča. Bili su to predivni realistički likovi, ne humoristički ni karikirani. Ja neznam za sličan slučaj u svetskoj istoriji pre njega, nema umetnika koji je bio sposoban za tako nešto. Žao mi je što ljudi nisu toga svesni.

[b]Niko ne negira njegove kvalitete, dokaz je predivan rad na Valijantu, ali tvrdim da je po pitanju Tarzana vaše delo više markiralo ljubitelje čoveka iz džungle.
Dobro, mada mislim da za to ima verovatno drugih bitnijih razloga od onih koje ja mogu da navedem ipak ću vam dati svoje mišljenje o tome. Ne želim ni u kom slučaju da se stvara takmičarsko upoređivanje između Fosterovog i mog rada. Razlika među nama je što sam ja imao klasičnije likovno obrazovanje od istorije umetnosti preko opšte istorije crteža, od kada on postoji u istoriji čoveka. Kada sam počeo rad na Tarzanu postavio sam stvari drugačije. Ne kao da je u pitanju napušteno dete koje je raslo u džungli, već kao da je reč o nekoj vrsti modernog antiheroja, što u to vreme niko pa ni sam Barouz nije zamislio tako. Kada sam počeo da shvatam da je tarzan kombinacija svih snaga prirode, potrudio sam se da se to kristalizuje kroz moj crtež. To mi je dalo novi pogled na celo delo. Dok bi Foster predstavio Tarzana kako stoji stopalima čvrsto prilepljenih na zemlju, ja sam mu podigao pete naginjući celo telo malo unapred ili u stranu, da bi delovao kao da je na "federima", dobijao bi elastičnost u telu koja je njegovoj, iako statičnoj pozi tog trenutka davala utisak kao da se sprema na pokret. Ni meni niko nije pozirao. Mislim da su podsvesno čitaoci osetili šta sam želeo da postignem sa tim likom. Ne treba takođe zaboraviti da je Tarzan toliko različit lik od svega što je postojalo, da je stvarao prazninu između sebe i svega ostalog. Imao je auru kao i svi veliki istorijski likovi. Uzmite na primer Mojsija. Teško sebe možete zamisliti da mu kažete: "Hej, Mojsije gde si stavio biber?".

[b]Jednom ste rekli da je Tarzan bio prvi ekologista.
Tačno, smatrao je eksploataciju džungle, uništavanje životinja, kao jedno od najgorih vidova razvoja moderne civilizacije. Kad' bi nekoga video da sa puškom ulazi u džunglu, oteo bi mu je i razbio u paramparčad. Nije podnosio vatreno oružije, branio je stanovnike džungle. To je činilo njega gospodarem džungle. To mi je nametnulo i ideju o većim slikama. Od Fostera sam nasledio nedeljnu stranu koja je sadržala 12 slika. Tada sam predložio izdavačima da unesem novine u raspored slika na strani, kako bih, recimo, od četiri slike stvorio jednu, ali u cilju dobijanja snažnih, moćnih likovnih rešenja. Srećom pristali su, što mi je omogućilo da stvorim predivne slike koje je svet zavoleo.

[b]Da li ste mogli da utičete na scenarijo, to nije bilo lako u ono vreme?
Naprotiv, trebalo je samo zatražiti da razgovarate sa scenaristom i da uspostavite prijateljski odnos sa njim. Posle par razgovora, počeo je da mi iznosi ideje za sledeću epizodu. Tada bih mu postavio pitanje: "Odakle dolaze jake emocije koje proizilaze iz naracije?" Tako sam mogao nečemu da ga naučim, To danas izgleda sasvim normalno, a to je da nije bitna samo akcija, već da i dekori koji su u to vrem slabo korišćeni imaju veoma značajnu ulogu. Ako bi smo završili epizodu u pustinji, trebalo je preći u planine sa sledećom pričom, a zatim na dno okeana, pa u šume itd. Tako bi smo dobijali prostore u kojima smo smeštali naše likove koji su postajali vizuelno moćniji i taj kontrast između likova i dekora je stvarno takozvani oksimoron (tišina koja govori sam za sebe).

[b]Koliko ste dugo radili na Tarzanu?
Počeo sam aprila 1937. a ako me sećanje ne vara moje poslednje slike datiraju iz 1950.

[b]Zbog čega ste prekinuli rad na njemu?
Zbog moje škole (The school of visual art), koja je veoma brzo postala vrlo popularna. Sve je počelo kada su posle rata demobilisani vojnici koje sam upoznao tokom rata, došli da me pitaju da ih naučim da crtaju. Subotom i praznicima kuća mi je bila prepuna. Jednog dana došli su na ideju da iznajme lokal i pitali me da li sam za da osnujemo pravu školu, gde bi bilo komotnije za rad. Ideja mi se učinila odličnom. Otvorili smo je i vrlo brzo ljudi su počeli odasvud da pristižu. Na početku smo bili na trećem spratu jedne zgrade, ubrzo smo morali da iznajmimo i četvrti, a za nekoliko meseci smo preplavili celu zgradu.

[b]Zašto ste izabrali školu na uštrb vaše karijere?
Jednostavno, bolje sam zarađivao. Za Tarzana sam bio plaćen po strani, bez naknadnih autorskih prava, razumete?! U Evropi su štampali predivne knjige sa mojim stripovima koje su se dobro prodavale a ja nisam dobijao ni centa od toga. Ljudi iz Barouza odbijali su da preispitamo stare ugovore. Zašto bih radio za mrvice kad' sam sa školom najzad mogao lepo da živim.

[b]Niste osetili frustraciju kada ste napustili crtaći sto?
Ne, pošto sam nastavio da crtam u školi, to mi je omogućilo da objavim sedam knjiga o crtanju a još jedna je trenutno u pripremi.

[b]Ipak ste ponovo radili na Tarzanu sedamdesetih godina.
Ljudi iz Barouza su došli po mene, bio sam ponovo tražen. Prestao sam sa školom. Dali su mi pristojna autorska prava i mogućnost da lično adaptiram prvi Barouzov roman, ostali su znatno manje zanimljivi, ponavljaju se.

[b]"Gasim magnetofon, a Bern Hogart mi kaže: - Niste mi postavili nijedno pitanje o specifičnom jeziku stripa, to je izuzetno važno."
Želela sam ali se videlo da je izmoren razgovorom. Predlažem mu da nastavimo ako želi, ali priznaje da se stvarno umorio. Predlažem mu da se vidimo u Parizu gde bi smo nastavili intervju, ali odbija, želeo je da sikoristi vreme u Parizu da obiđe muzej D'orse. "Neki drugi put",kazao mi je. "Nastavićemo neki drugi put"...

Ovaj intervju je objavljen u beogradskoj strip maniji jula 1996. god. a preuyet je iz magazina La Lettre. Prevod: Dragan Lazarević