Zabava za celu porodicu

Ovaj serijal apsolutno zaslužuje posebnu temu


* Zabava za celu porodicu, izlazi dvomesečno, horor/humor/avantura serijal o porodici Smit, desetoj generaciji lovaca na čudovišta. Piše Vlada Tadić, crtaju Vladimir Kuzmanov, Mladen Oljača, Denis Dupanović, Peka Ivanović, Mikica Ivanović i drugi!

Ne radi link

Stvarno ne radi!
Primetio sam ja to ranije, ali da me ne bi proglasili za totalnog laika za kompjutere, ćtao sam!
Sada mogu da dignem glas: Ne radi link

Nisam ćtao, nego ćutao!
Al', šta se može, gladan sam pa sam počeo da jedem i slova!

Proradio link

U subotu u kult. dodatku Politike izlazi intervju sa Vladom Tadichem o ZZCP.

Kulturni dodatak
INTERVJU

Bez povratka u bolju prošlost, molim

Nismo hteli da Zabava ima bilo kakve ideološke odrednice, da se ne bismo bavili time da li su Smitovi, odnosno Petrovići ili Jovanovići,kako bi se zvali u Srbiji, za ulazak Srbije u NATO ili tako nešto – kažeVladimir Tadić, strip-scenarista


Strip Zabava za celu porodicu izdavačke kuće Lavirint je humoristička horor-saga o porodici Smit, desetoj generaciji lovaca na čudovišta, i ujedno jedini domaći strip sa redovnim tempom izlaženja od 2006. Nedavno je izašao jubilarni dvadeseti broj, koji je završio prvi ciklus serijala. Njen autor, strip-scenarista i teoretičar Vladimir Tadić kaže da je „cela ta horor-humor premisa u službi likova. Najsličnija je životu: malo užasa, malo smeha. Porodične sage uvek moraju da traju“.

Tematski, ovaj strip je sve ambiciozniji – osim humora i drame, prisutni su, ako ne politička angažovanost, onda makar komentari savremenih društvenih problema naše i obližnjih zemalja.

Radnja Zabave se odvija u neimenovanom gradu u neimenovanoj zemlji. Jeste to manje-više Amerika, između redova, ali to ne kažemo, još ne. Ali želeo sam i malo konkretnija mesta radnje s vremena na vreme. Rešio sam da Prag bude prvi od tih gradova, a da okosnica svega toga bude ono što je prisutno i u Češkoj, i kod nas – ta rastrzanost između tradicije i progresa. Nismo hteli da Zabava ima bilo kakve ideološke odrednice, da ne bismo morali da se bavimo time da li su Smitovi, odnosno Petrovići ili Jovanovići kako bi se zvali u Srbiji, za ulazak Srbije u NATO ili tako nešto. To sam naučio od Žana-Davida Morvana, scenariste francuskog stripa Silaž.Želeo bih da onaj ko je bio u Pragu i te kako prepozna okruženje. To je onaj stari fazon iz Marti Misterije – nekad davno, kad se nije toliko putovalo i kad nije bilo Interneta, čitalac bi se obradovao čitajući njegove epizode, mogao je da kaže – vidi, ovde sam bio! Hugo Prat je u svojim stripovima uspevao da uhvati i dušu nekog mesta, ne samo površinu, i zato je njegov Korto Malteze klasik. Hvatanje duha jednog mesta podrazumeva i političke probleme i tenzije koje tamo vladaju, Prat nije bežao od toga, ali nije to radio na trivijalan način. Nadam se da mi je to pošlo za rukom sa Pragom, a da će slično biti i sa Venecijom.

U ranijim epizodama, koje su se bavile sukobom s vukodlacima, ljudi su učitali značenje da je to zapravo priča o Kosovu, o Srbima kao vukodlacima. Međutim, iako je pisana u vreme otcepljenja Kosova, ta priča nije trebalo da aludira na ta dešavanja, već na sukobe uopšte. Nisam zadovoljan tim epizodama. Već imamo političare koji nas svaki dan bombarduju ideološkim porukama, samo nam fali da i stripovi budu tako prizemni.

Vi ste trenutno, ako ne najaktivniji, onda svakako jedan od najaktivnijih srpskih strip-scenarista.

Uh, velika je konkurencija...

Zašto mislite da nije velika konkurencija? Mnogi govore kako crtača ima, ali nema ko da piše...?

Ne bih se složio s time da crtača ima – ima crtača za jednokratan posao crtanja strip-albuma, naravno, ako se plaća. Ali naći nekoga ko će raditi redovni serijal, pa makar i godinu dana – jako je teško. Zato skidam kapu Vladi Kuzmanovu, koji je posle Mladena Oljače preuzeo štafetu glavnog crtača Zabave za celu porodicu. Čovek je za tri godine uradio preko 300 tabli Zabave, plus još nekoliko projekata sa strane. To ga čini jednim od najproduktivnijih srpskih crtača u poslednjih 20 godina. Tako da – stvari idu nabolje, ljudi su voljni da rade, ne samo da pričaju.

Ako već ima crtača, zašto nema više ljudi koji bi pisali stripove?

Pisanje stripova je u našoj zemlji hobi, samim tim za hobi se daju pare, od hobija se ne očekuju pare. Ali, pogledajmo šta inostrani lovci na talente traže – crtače, nikad scenariste. U Hrvatskoj je, recimo, sistem manje-više uhodan, jer imaju Darka Macana, koji je ipak nagrađivan scenarista koji se probio na Zapadu. Srbija, nažalost, kuburi s time, još uvek nema nekoga ko je kao scenarista postigao uspeh u inostranstvu.

A kakav je strip danas u Srbiji?

Strip je danas u Srbiji živ, što se za ranije ne bi baš moglo reći. Imamo nekoliko serijala koji izlaze na ovaj ili onaj način.

Primećujete li neke trendove, teme? Drugi domaći serijali posežu za likovima iz domaće književnosti i folklora, i priče smeštaju u prošlost...?

Teško je sad reći „vladaju takviitakvi trendovi“. Dopada mi se što ljudi pričaju priče koje ih zanimaju, ukoliko imaju želju da se priče dešavaju baš ovde i u tim istorijskim periodima, to je odlično. E, sad, ja bih lično više voleo da čitam nešto što se dešava sada, ali to su moji lični afiniteti. Ako ikada budem radio strip koji se dešava u Srbiji, što nije isključeno, dešavaće se danas: ne funkcionišem bez Interneta, pa su mi i likovi koje osmišljavam slični tome. A i ne volim vraćanje u „bolju prošlost“.

Dok su u arhetipskim porodicama, kao što su Simpsonovi, deca marginalizovana, potencira se generacijski jaz, u „Zabavi“ svi članovi porodice učestvuju u porodičnom biznisu – lovu na demone, vukodlake i ostala čudovišta. Zašto su oni tako proaktivni?

Kao što se recimo, da kažemo„srpski“, dete odmalena navikava da slavi slavu, tako se kod Smitovih deca odmalena navikavaju da love monstrume. To je jednostavno porodična tradicija. Ako su ti deda i otac završili gimnaziju ili fakultet, podrazumeva se da ćeš i ti, nikad se ne postavlja pitanje da li hoćeš ili nećeš. Takav je slučaj i ovde. Ako su otac, deda a bogme i čukundeda jurili čudovišta, i ti ćeš. Ali koji ceh ta porodična tradicija ispostavlja? Ima li drugog, boljeg puta? Ako ćemo da izgledamo pretenciozno, Zabava je istraživanje jednog cinika da li ima nečega u tim porodičnim vrednostima.

Zabava se uklapa u američki model stripa, međutim, prepoznaju se i drugi uzori?

Spomenuo sam već Morvana i Silaž, koji su veliki uzor u pogledumešanja humora sa mučnim temama. Mnogi Dženi Smit porede sa Bafi, ubicom vampira, kao i sa Geom, serijalom koji radi Luka Enoh. Plus, veliki sam ljubitelj Dilana Doga, pa bez Ticijana Sklavija, Dilanovog „tate“, ništa ne može da prođe. Što se tiče američkih autora, tu su naravno Alan Mur, zatim serijal Nepobedivi Roberta Kirkmana. A brojevi 16 i 17 Zabave su po stilu pripovedanja stoprocentno pod uticajem Granta Morisona i njegovog skorašnjeg rada na serijalu Betmen i Robin: non-stop se dešava akcija, akcija,akcija, pa onda u jednom trenutku samo izručimo gomilu informacija kroz dijaloge, pa zatim opet akcija i spektakl, i na kraju „peglanje mozga“ sa metafizikom, razmatranjem mogućnosti da se smrt uopšte shvati kao pojam... Polako ali sigurno ubacujemo i književne reference. I kada se neko npr. zove Stiv Dedalus, po Džojsu ili Lorenco Pelegrini, po liku iz Fukoovog klatna, postoji razlog zašto se on tako zove i to će doći do izražaja pre ili kasnije.

Gde su književne reference najdominantnije?

Sami Smitovi su priča za sebe, nastali su bez bilo kakvih uzora, stoga Dženi, ma kakve sličnosti bile, nije bazirana na Bafi, ni na Gei, Džon nije zasnovan na liku Majkla Daglasa iz filma Pad, dok se prilikom osmišljavanja sporednih likova neretko pozivam na određena književna dela, koja upućenim čitaocima mogu da pruže neki uvid u motive ili sudbinu likova. Dakle, verovatno da Lorencu ne treba verovati previše. Ima i drugih pojedinosti, rani Pol Oster je uvek dobar kad su mi potrebne čudnije ideje (nekoliko scena iz Zabava 15 i 16 inspirisano je romanom U zemlji poslednjih stvari), a Don de Lilo i njegov Beli šum je tu kao podsetnik da likove ne treba štedeti. I, naravno, Zabava dosta toga duguje žanrovskoj književnosti, od kosmičkih užasa Lavkrafta do metafizike Klajva Barkera.