Torpedo 1936

Oko Torpeda mogli bismo se sporiti danima. Pa, dobro, onda počnimo. Kritičarska recepcija uglavnom se kretala između (preovladavajućih) bespogovornih hvalospeva i (povremenog, manje čestog) odbacivanja vrednosti Torpeda i ostalih Bernetovih stripova. Na domaćem terenu to je, recimo, bilo vidljivo u tekstovima Rajka Radovanovića, kao poklonika, i Srđana Aćimovića, kao odbacivača. Strip vesti su objavile oba ova stava.

Torpedo je strip koji nikada nisam voleo... epizode mu se svode na manje-više besmislene crtice iz života Torpeda... Znam da ima mnogo onih koji se neće složiti s mojim stavom, tako da neću o ovome dalje pričati, ovo je otprilike srž Aćimovićeve odbojnosti (www.stripvesti.com/arhiva/sv-101.htm#951). Torpedo je jedan od najboljih evropskih stripova u poslednjih 15 godina, veruje Radovanović. Po njemu se Torpedo ne može gledati u realističnom ljuču nego kao potpuno nadrealan svet, sa briljantnim Abulijevim scenarijima čija sirova duhovitost samo raste u kvalitetu tokom evolucije serijala
(www.stripvesti.com/arhiva/svesti090.htm#filozofija).

Kod ovog drugog kritičara, usputni pokušaj poigravanja sa "političkim konotacijama" poplave piraterije u objavljivanu stripova,kao "odlaska svega najboljeg u ilegalu" (Reporter, 6. 12. 1998), pokazuje se tek delimično adekvatnim; štampana piraterija tog vremena nije bila baš oblik suprotstavljanja opresivnom ekonomskom i političkom stanju u društvu, nego pre slika i prilika tog stanja. Piraterija, bar što se tiče Torpeda, pre je imala nekog dubljeg dosluha sa kriminalizacijom država i sa njima društava na povećem delu Balkana. Čitaocima je Luca Torelli postao manje lik iz krimi parodije, koliko lik koji su sve češće sretali. Razlika je naravno u tome da je Torelli manje "organizovan" i da ga, kako je Sanchez Abuli rekao Aleksandru Žikiću u intervjuu za Stripoteku (broj 895, 16. 6. 1987), politika niti interesuje niti o njoj išta zna.


Na prvi pogled nije sasvim jednostavno govoriti o slabostima Torpeda a da se ne zabasa u "političku korektnost" i moralizam suđenja. Primenićemo zato, umesto pokušaja stidljivog odbranaštva sopstvene pozicije protiv optužbe za rigidnost, sasvim obrnutu strategiju, da bismo zadali udarac koji nameravamo. Postavimo pitanje da li pak sam Torpedo demistifikuje rigidnost "političke koreknosti" čitanja? Bilo kakvoj dogmatskoj "korektnosti" ponajbolje se može suprotstaviti razornom ironijom. To se u istoriji hard-boiled škole krimića i dešavalo. Hammett je "ubistvo izvadio iz venecijanske vaze i bacio ga na prljavi asfalt"; Chandler ranjivost svog junaka prikrio cinizmom i grubošću; Spillane je ironiju pojednostavio do degeneracije dostignutih standarda, ali je doprineo nemilosrdnoj demistifikaciji građanskog morala… Bojim se, međutim, da se otrovni cinizam, čak i jednog novatorski paranoidnog Mickeya Spillanea, pukom reciklažom u Torpedu istopio i - postao naivni cinizam. Po sredi je pre svega infantilizacija pornografije i opštih klišea. Nema tu nikakve "destrukcije oveštale forme", uklanjanja tabua s tema seksa i nasilja (davno su već uklonjeni pre Torpeda), a kamoli pripovedačkog inovatorstva ili istraživanja medija. On je primarno namenjen čitaocima sklonim "samozadovoljavanju stereotipima". "Greh" ovakvog čitalačkog uživanja prepuštam onima koje to ispunjava. Reč je o rutinerskoj seksističkoj indoktrinaciji koja infantilno sanja žene kao uvek spremne radodajke. Ovo je, pak, rezultat dosta ozbiljnog i pomalo tupavog nesporazuma sa erotizmom, senzualnošću i seksualnim činom. Torelli niti je autentični zavodnik, a ponajmanje je poznavalac žena; pre je rezultat mašte tipične za muškarce koji nisu imali baš puno susreta i iskustava sa ženama.

Da bismo bili makar malo pravedniji, dajmo glas ponovo jednom suprotnom mišljenju. "Torpedo je jednostavno najbolji ikada stvoren španski strip… njegovi autori nikada nisu klečali ni pred jednim oblikom cenzure"… "ovo je remek-delo koje je iznad svih onih evropskih autora-mediokriteta čija je publika gomila snobova punih osecanja ispravnosti" (Kike Benlloch).


Posle kratkog (tolerantnog) predaha, nastavljam s napadom. Kliše bez seksa kod puritanskog stripa se sada u Torpedu pretvorio u kliše sa seksom. Nije potrebna dubokoumna analiza da bi se zaključilo da jedino što se u prethodnoj rečenici ponavlja jeste - kliše. Pitanje je samo šta nam je bilo čitalački neprijatnije i dosadnije u prvoj varijanti, da li izostanak seksa ili, pak, ofucanost klišea kao takvog? Na tom izboru se bazira i kasnija oduševljenost ili skeptičnost prema sentimentu koji je u svojoj, nakon petnaestak albuma, već etabliranoj formi ustoličio strip Torpedo.
Pitanje je, međutim, oko čega se mi sporimo, oko stripa ili oko njegovog crtača? Možemo Torpeda voleti ili ne, ali malo koji poznavalac vizuelne dinamike stripa bi se usudio reći za Jordi Berneta da nije rasan crtač. Njegov talent sjajno spaja vladanje crno-belim odnosima jednog Alexa Totha, šrafuru i anatomiju Joea Kuberta, i samosvojnu dinamičku ekspresiju kakva se ne sreće često ni kod velikih majstora. Ležernost njegovog poteza pravi je praznik za oči. Brzina i isprekidanost poteza polu-suvom četkom i krejonom dočaravaju svu prašnjavost naspram glamuru New Yorka i brzinu kojom se prašina i glamur smenjuju u životu Luce Torellija. Udarac je u Torpedu jači od udarca, pucanj glasniji od pucnja, a pokret "jedva" uhvaćen u svom najdinamičnijem trenutku. Taj pokret, "sazdan od Bernetovog tuša", gotovo uvek nas zatiče svojom iznenadnošću i silinom, kao da će izleteti iz prizora, i to mnogo više nego kod onih crtača koji granične linije kvadrata prečesto "prekidaju" pokretima figura. Sve to govori da je crtež Jordi Berneta savršeno izabran za "grubu školu" krimića u stripu.

Bernetova crtačka evolucija tokom izlaženja Torpeda može se, naravno, diskutovati. Šta je dobio, a šta izgubio povlačenjem prisustva crne boje, smanjivanjem efektnih chiaroscuro kontrasta; sve jačim prisustvom karikaturalnih elemenata u crtežu? Neki veruju da je još više dobio na ležernosti; ja sam međutim siguran da je izgubio u svojoj "noir" dimenziji. Naravno, ne samo u doslovnom začenju te reči (crno), nego pre svega u smislu svoje ikonografije, vizuelne reprezentacije žanra.

Ako je Milo Manara protraćio dobar deo svog talenta na crtanje "porno-slikovnica za muškarce", dok je "seksi-duplerice muških časopisa 'precrtavao' i ubacivao u priče" (V. Fumeti, Reporter, 28.4.1999), postavlja se pitanje stepena traćenja Bernetovog crtačkog talenta recimo na strip Kler, kraljica noći (inače, njeno ime, bar na holandskom, prevedeno je kao Klaartje, čemu bi najbliži prevod bio Svrška, dok je engleska verzija naslova Betty by the Hour). O novcu reklo bi se da ipak ovde nije reč; slutim da Berneta Torpedo nije ostavio praznih džepova. Ponekad kažu da pisci pišu ono što im se u stvari čita, a ne nalaze dovoljno oko sebe. Možda je Bernet odlučio da na svoj način se izdovolji; u Kler crta ono što se svojevremeno nije usuđivao da iscrta u školskom WC-u? "Plitki, jednostavni štosovi za jednokratnu upotrebu… egzibicionizam, … nedostatak inspiracije", tako na početku pomenuti Aćimović opisuje Kler (www.stripvesti.com/arhiva/svesti099.htm#kler). Humor? Da, neka vrsta.


No, pustimo Kler, ona je nebitna. Zapadam li možda ipak u moralizam ili, još gore, u čistunstvo sa svojim tvrdim stavom prema Torpedu? Do moralizma mi je stalo koliko do lanjskog, davno otopljenog snega, a purizam smatram svojim (metodološkim) neprijateljem. Priče o zlu volim, ali Torpedo je beskrajno daleko od Scorsezeovog i Schraderovog Taksiste, ispitivačkog filma o zlu oko nas i u nama. Uzmimo drugi primer, sad unutar stripa, Liberatoreov i Tambuinijev Ranx(erox). Parodiranje zla, nasilja, seksa tu mi ne smeta jer se ne zapliće u vlastite stereotipe.

Zar ne bi bilo fer, posle ovakvog napada, dati pravo glasa autorima Torpeda? Ne znam kako da to učinim, ali mogu pokušati, pod uslovom da ne počnu sa uveravanjima da je u njihovom stripu reč o revolucionarnom pomaku u mediju. Pozajmiću im glas robusnog Mickey Spillanea koji je na kritike odgovarao napadački: "Uopšte ne obraćam pažnju na te dripce koji misle da su kritičari… Baš se ne ubijam čitajući ih. Ono u čemu uživam je čitanje iznosa ispisanih na čekovima na ime tantijema što mi pripadaju".

(Stripoteka br. 961, Novi Sad, septembar 2001)

System je najavio da ovih dana izlazi njihov integral Torpeda, skoro istovremeno na Strip Vestima se pojavi ovakav tekst (u prethodnom postu) Zorana Đukanovića. Slučajnost ili ne ? Hmm

Nadam se dobrom prevodu i dobrom izdanju, a želim da čujem i Vaše mišljenje o ovom stripu