Strah od čitanja

Dajem Drudu drugu sansu.
Ako je ne iskoristi, leti, kao sto je vec Silni uradio sa njim...

Zavrsen Gluhovski - Sumrak, Metro 2033, Metro 2034.

Sumrak je vrlo napet, do jaja. :)
Metroi su mi ipak bolji, svidja mi se njihova povezanost, izvesni zakljucci o ljudskom rodu. :) Uopste, Metroi su prilicno temeljno pisani, tacnije, ispravljani, zahvaljujuci ucescu mnogo ljudi u pisanju 2033. I to se lepo vidi.

Naravno, nije to ne znam kakva sad vrhunska knjizevnost, ali je super. :) Ko me je pitao, preporucujem mu.

Iako mi je prvi deo mozda i ponajbolja humoristicka knjiga, zanimljivo je da sam se tek sada setio da procitam 'nastavak'.
Iako ima dobrih momenata, definitivno nije na nivou prve knjige...mozda zato sto se ista aktuelizuje ponovo zadnjih dana, meseci, godina...

Da, znatno je druga slabija.

Morrison ::

Iako mi je prvi deo mozda i ponajbolja humoristicka knjiga, zanimljivo je da sam se tek sada setio da procitam 'nastavak'.
Iako ima dobrih momenata, definitivno nije na nivou prve knjige...mozda zato sto se ista aktuelizuje ponovo zadnjih dana, meseci, godina...

Slažem se.Pročitao obe knjige i isti sam stekao utisak.

Erlend Loe - Naivan. Super.



Loe je norveški pisac koji za veoma kratko vreme postao poznat srpskim čitaocima, kada je sjajna i pouzdana Geopoetika objavila baš ovaj njegov roman pre nekoliko godina. Jedan od razloga je taj što primerak više, koji su mnogi želeli da nabave za sebe, nije bilo moguće naći gotovo 3-4 godine! Naime, tek tada je usledio reprint, što je bio zanimljiv potez, jer je interesovanje definitvno postojalo. Otuda, pre svega među beogradskim studentima, ali i svim mladim ljubiteljima knjige koji se bliže 25-oj godini, Naivan. Super. je dostigao kultni status. Ako sam nešto ljudima pozajmljivao, onda je to ovaj roman! Dok na kraju, pogađate, neko nije dao nekom od nekoga i - ja ostao bez njega...

Ovo je idealan poklon za nečiji 25. roćkas, idealan roman da se vratite književnosti, ako ste napravili malu pauzu (a dešava se svima) i idealan način da se, kroz jednostavno (i zdravo) Loeovo razmišljanje, podsetite nekih malih životnih istina. Rečenice su kratke, jednostavne, sam početak romana na trenutke i nebulozan, ali vrlo brzo uronite u svet jednog momka koji je završio fakultet, ima dva prijatelja, jednog dobrog, ali i jednog lošeg, nema devojku i nije mu jasno šta je smisao našeg postojanja i življenja. Poznato? O, da. I koliko god gurali to pitanje pod tepih, ono pre ili kasnije izroni na površinu.

Dane provodi u bratovom stanu na veoma čudan način, ali postepeno sve dobija smisao...

I tu se vraćamo na ono: život čine male stvari i mala zadovoljstva. I lepo je kada neko može da kaže da je njegov život kao putovanje. Zašto? Nabavite roman!

Zanimljivo, Vaderu se nije dopao...

hm, how so?

moguce je da sam izrekao neku glupost, nije da bi mi bio prvi put

Interesantno.

manhunter ::Iliti: koje su vam omiljene knjige i šta trenutno čitate?


Moje omiljene/prve koje mi padnu na pamet:

Fenomenalan izbor!
Osmicu nisam pročitao, ali ako je u ovom društvu, verujem da je odlična...

OMILJENE KNJIGE
Detinjstvo:
Tolkin - kompletan opus
Ricard Adams - Brezuljak Votersip
15-30:
Eden fon Horvat - Veciti malogradjanin
Daglas Adams - Autostoperski vodic kroz galaksiju
30- danas:
Vidosav Stevanovic - Testament
Patrik Nit - Bluz sema

To mi je prvo palo napamet

Gil-galad ::Erlend Loe - Naivan. Super.



Loe je norveški pisac koji za veoma kratko vreme postao poznat srpskim čitaocima, kada je sjajna i pouzdana Geopoetika objavila baš ovaj njegov roman pre nekoliko godina. Jedan od razloga je taj što primerak više, koji su mnogi želeli da nabave za sebe, nije bilo moguće naći gotovo 3-4 godine! Naime, tek tada je usledio reprint, što je bio zanimljiv potez, jer je interesovanje definitvno postojalo. Otuda, pre svega među beogradskim studentima, ali i svim mladim ljubiteljima knjige koji se bliže 25-oj godini, Naivan. Super. je dostigao kultni status. Ako sam nešto ljudima pozajmljivao, onda je to ovaj roman! Dok na kraju, pogađate, neko nije dao nekom od nekoga i - ja ostao bez njega...

Ovo je idealan poklon za nečiji 25. roćkas, idealan roman da se vratite književnosti, ako ste napravili malu pauzu (a dešava se svima) i idealan način da se, kroz jednostavno (i zdravo) Loeovo razmišljanje, podsetite nekih malih životnih istina. Rečenice su kratke, jednostavne, sam početak romana na trenutke i nebulozan, ali vrlo brzo uronite u svet jednog momka koji je završio fakultet, ima dva prijatelja, jednog dobrog, ali i jednog lošeg, nema devojku i nije mu jasno šta je smisao našeg postojanja i življenja. Poznato? O, da. I koliko god gurali to pitanje pod tepih, ono pre ili kasnije izroni na površinu.

Dane provodi u bratovom stanu na veoma čudan način, ali postepeno sve dobija smisao...

I tu se vraćamo na ono: život čine male stvari i mala zadovoljstva. I lepo je kada neko može da kaže da je njegov život kao putovanje. Zašto? Nabavite roman!

Zanimljivo, Vaderu se nije dopao...

Procitao sam Mirne dane u Miksing Partu (OK ali nista posebno) i Doplera, na koga sam odlepio. Odlican pisac.

Lord Vader89 ::inace citam trenutno...

Znam! Hari Potera

Izdavačka kuća Booka na jesen će objaviti ovaj roman:



Što neko jednom reče, čini mi se Vlada Kuzmanov, za Supermana nije čuo samo onaj ko je proteklih nekoliko decenija proveo na pustom ostrvu, otprilike... A ko je makar malo upućen u ovaj serijal, zna za njegovu čuvenu Tvrđavu samoće. Doduše, to znaju i oni koji gledaju Big Bang, zahvaljujući Sheldonu... Šalu na stranu, Lethemov roman se ne zove slučajno ovako, jer postoji povezanost sa stripovima! Evo šta piše na Amazonu:

This is the story of two boys, Dylan Ebdus and Mingus Rude. They are friends and neighbors, but because Dylan is white and Mingus is black, their friendship is not simple. This is the story of their Brooklyn neighborhood, which is almost exclusively black despite the first whispers of something that will become known as "gentrification."

This is the story of 1970s America, a time when the most simple human decisions—what music you listen to, whether to speak to the kid in the seat next to you, whether to give up your lunch money—are laden with potential political, social and racial disaster. This is the story of 1990s America, when no one cared anymore.

This is the story of punk, that easy white rebellion, and crack, that monstrous plague. This is the story of the loneliness of the avant-garde artist and the exuberance of the graffiti artist.

This is the story of what would happen if two teenaged boys obsessed with comic book heroes actually had superpowers: They would screw up their lives.

This is the story of joyous afternoons of stickball and dreaded years of schoolyard extortion. This is the story of belonging to a society that doesn't accept you. This is the story of prison and of college, of Brooklyn and Berkeley, of soul and rap, of murder and redemption.

This is the story Jonathan Lethem was born to tell.

Uz to, dobio sam "naređenje" da ovo pridodam uz romane Austera, Ellisa, Kerouaca i Palahniuka, koje smo zahvaljujući Laguni i Geopoetici mogli već da čitamo na srpskom. Jedva čekam da izađe, posebno jer mi hrvatsko izdanje izmiče mesecima... Eto, reko' da skrenem pažnju, možda nekog zainteresuje.
http://www.booka.in/index.php/Uskoro/

http://www.booka.in/index.php/Savremena-knjizevnost/TVR%C4%90AVA-SAMO%C4%86E/garden_flypage.tpl.html

Odoh da čitam knjigu, baš sam željno iščekivao da bude objavljena...

E, zadnjih par dana sam čitao priče Gorkog. Imam dosta njegovih knjiga, i nikada se nisam pokajao kada sam se bacio na proučavanje istih.

Fenomenalno. Dirljivo. Socijalni realizam, u najboljem obliku. Egzistencijalna slika Rusije i njenih naroda koja vam dočarava dobar dio tragike i melanholičnih raspoloženja ove velike, i često užasno nesrećne zemlje. "Bivši ljudi", "Orlovi", "Maljva", "Skitnica", itd., itd. - ne mogu da smislim toplije preporuke.

Gorki se često zanemaruje. To je užasna sramota. Sjećam se da smo u osnovnoj radili jedan odlomak iz "Djetinjstva", i to je to, samo jedan nagli i letimični pregled. Ja bih ubacio i "Mati", kao lektiru, mada prije u srednjoj. Taj prelaz Pelazgovne i njenog sina od tupog, sivog, besmislenog života - kakvim i sada živimo!, mnogo i "dobrovoljno" - preko akcije, re-definisanja i sebe i okoline, kroz stalne napore i herkuleanske zadatke, uvijek me je fascinirao i duboko oduševljao. Čak i kada sam bio premlad da shvatim dobar dio knjige, i istorijski kontekst. "Rad je stvorio čovjeka". Kroz akciju, stalno djelanje, se potvrđujemo. Ništa ne raditi - znači propasti. To gledište mi je nekako uvijek bilo bliže od raspekmeženih "spleenovskih" junaka romantizma: Evgenije Onjegin, Ljermontov iz "Junaka našeg doba", Aleko iz "Cigana"... bah, sjediti i kontemplirati.

I, da, Remarkov "Na Zapadu ništa novo". Najbolji anti-ratni roman ikada. Znate šta - ja se interesujem za istoriju, i mnogo sam čitao o svim tim ratovima... ali, pojmljenje nečega, istinsko razumijevanje i šireg konteksta i stvarnog događaja, malo je komplikovaniji zadatak od gruvanja činjenica. "Bubanje". I ZATO nam trebaju ovakve knjige, i mnoge druge ("Čovjekova sudba" mi, eto, druga pada na pamet): da bi shvatili, na način koji znatno odudara od plitke informisanosti o mnogim stvarima današnjice. Da ne bismo, kao poslednji imbecili, oružje, rat i "KRAŠ-BUM!" eksplozije gledali sa infantilno-pubertetlijskim divljenjem (konzumenti mnogih shootera), već sa istinskim gnušanjem i shvatanjem opasnosti militarizma. Ali džaba pričati... i Remarkove knjige su paljene počevši od 1933., sve je to otišlo u pepeo, i rasuto nestalo...

A ja počeo sa Pekićevim Zlatnim runom... Teško meni! :)

Pročitao sam završni deo Reda magle, Heroj Doba. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da Sanderson nije uprskao stvar. Naprotiv, knjiga je kvalitetom na nivou prethodne, što je sve što sam želeo od njega. Konačno je jedan pisac uspeo da ostvari najavljeno - napiše zaokruženu fantasy trilogiju, držeći se zadate šeme,ne rasplinjavajući i proširujući u hodu priču i povećavajući broj knjiga bez ikakve potrebe. Ako treba da navedem neku zamerku, neka to bude njegov neuspeh da svim karakterima podari podjednaku pažnju. Pojedini iz interesantne grupe likova koje smo upoznali u prvoj knjizi u kojoj su igrali glavnu ulogu ovde su potpuno zapostavljeni - na primer Ham, u vezi koga je očigledno da Sanderson nije imao nikakvu ideju šta da radi s njim, pošto ga već nije ubio o drugom delu sage. To ipak ne menja činjenicu da je ovo veoma dobar serijal i da Sanderson poseduje potencijal da postane jedno od najvažnjih pera u žanru u budućim godinama. Nadam se da će Laguna odlučiti da objavi još neko njegovo delo - čuo sam da prodaja zasad ne ide dovoljno dobro da bi se nastavilo ulaganje u tom pravcu.

Čitam još uvek Tvrđavu samoće... Uporedo s tim završio Murakamijev roman Okorela zemlja čuda i Kraj sveta.

Ovo je jedan od ranijih njegovih romana, gde fantastika još uvek ima veći prostor nego kasnije, kada ustupa mesto odnosima između ljudi i proučavanju ljudske duše... No, baš u jednom fantastičnom miljeu Murakami se time bavi i ovde.

Dva sveta, naizgled i dve sudbine, dva lika... Međutim, brzo vam postaje jasno da između dva glavna junaka postoji čvrsta veza, iako pisac tek kasnije pojašnjava kakva. OZČ je Tokio u kome se, paralelno sa svakodnevicom miliona njegovih građana, vodi rat oko poverljivih podataka, sa akcentom na njihovoj zaštiti. S jedne strane je Sistem, koji za kamuflažu podataka, "šafling", upošljava Kalkuluse, za to obučene na poseban način, a s druge je Fabrika, čiji Krakeri ne biraju sredstva do cilja...

Murakami ne imenuje likove ovde, pa tako naš Kalkulus (osobenjak kao i svaki drugi Murakamijev junak) mora da obavi šafling za luckastog Profesora, čija je laboratorija skrivena ispod zemlje, a koji se, pored ostalog, trenutno bavi "odsecanjem" zvuka ljudima, usput zaboraviviši da sopstvenoj unuci nekoliko dana "vrati" zvuk. Ta ista unuka oblači se isključivo u roze garderobu...

Junak Kraja sveta ima amneziju. Nalazi se u Gradu opasanom neprelaznim Zidom, u kome sve besprekorno funkcioniše i gde svako ima funkciju po kojoj ga znaju, pa mu ime nije ni potrebno. On postaje Čitač starih snova, što čini tako što u gradskoj Biblioteci proučava lobanje divljih životinja... Čitaču je, kao i svakom drugom stanovniku Grada, odstranjena Senka, koja polako, ali sigurno umire...

U Okoreloj zemlji čuda situacija se dodatno komplikuje, jer podatke koje je Kalkulus dobio od Profesora žele i drugi, verovatno Krakeri. Međutim, on ubrzo saznaje za rasu Crnimraka, koji žive ispod Tokija... I miran samotnjački život koji je do tada vodio namah prestaje, i pretvara se u galimatijas kakav je teško, maltene nemoguće opisati...

Kraj sveta - Čitač snova ne može da prihvati da Grad funkcioniše savršeno, jer sve je previše savršeno da bi bilo istinito, a njegov(a) Senka veruje da izlaz mora postojati...

Jedno poglavlje rezervisano je za OZČ, a naredno za KS i tako se smenjuju do kraja. Događaji iz oba sveta sve više se prepliću, tako da u jednom trenutku sve deluje zamršeno tako da se bukvalno ne može opisati rečima, rekoh već... Postaje jasno da su Kalkulus i Čitač snova ista osoba, ali šta ona radi u Kraju sveta...?

Ovim romanom Murakami pokušava da ispita šta bi se desilo ako bi nas neko bukvalno odvojio od naših sećanja, iskustava i svesti. Da li su ljudi predodređeni da budu to što jesu, bez obzira na okruženje i okolnosti, ili upravo oni utiču na nas da postanemo to što jesmo? Ima divnih minijatura, ali i na trenutke nepodnošljivih unutrašnjih monologa. Radnja se isprva odvija maltene neprimetno; kao ništa se ne dešava, a dešava se. I onda, maltene niotkuda, eto nas sa Kalkulusom i Profesorovom unukom kako kroz tokijsko podzemlje bežimo od Crnimraka - opisano tako da će vam neizbežno prizvati u sećanje Inkala i Millerovog Daredevila. Uopšte, naracija je u velikoj meri filmska i stripska, a obrise knjižvenog dela poprima tek kako se čitanje bliži kraju.

Nije ovo najbolje Murakamijevo delo, a ima blizu 500 strana... Nije loše, ali sam se tokom čitanja dosta puta zapitao čemu ovo ili ono, iako sam na kraju duboko uzdahnuo i potom se dugo osmehivao... Roman vrlo čudne strukture i još čudnije radnje, gde se ne može sa sigurnošću reći da je pisac realizovao ono što je hteo onako kako je hteo, ali i pisac s kojim nema greške, jer i kad nije najbolji, on je uglavnom jako dobar.

Samo, nikako ne bi trebalo ovu knjigu uzeti kao polaznu, ako se neko tek susreće sa Murakamijem.

Pročitao Aberkrombijeva "Vešala". Pohvale za trud koji pisac ulaže u svoj napredak. Rečenice su mu primetno bolje nego u prvoj knjizi. Priča i dalje ne predstavlja ništa naročito, ali brz i žestok tempo kojim je Aberkrombi pripoveda grabi pažnju i ne pušta je do samog kraja - tako se obično kaže, a ovde i jeste tako. Zaslužuje i pohvale za trud uložen u karakterizaciju, koji se umnogome isplatio. Sasvim dovoljni razlozi da budem zadovoljan. Nadam se da Laguna neće odugovlačiti sa izdavanjem poslednjeg dela trilogije.

manhunter :: koje su vam omiljene knjige

u principu
nemam omiljenu knjigu
ali evo neka bude

Adolf Hitler - Mein Kampf

u smislu ako bih neku citao ponovo
izabrao bih nju

manhunter :: šta trenutno čitate?

dnevnik devojcice obolele od SCA

Kitō Aya - Ichi Rittoru no Namida


inace
retko citam poslednjih godina
ranije citao mnogo
i previse
radio u biblioteci nekoliko godina
samo da bih mogao sto vise da citam
posebno knjige nedostupne obicnim korisnicima