Petar Pan (Peter Pan)

Evo još jednog stripa, pored "Ratnika sa Akbara", po kome će dugo pamtiti Režisa Loazela, autora ova dva remek dela. Naime, Petar Pan, Džejmsa Metjua Berija, od svog nastanka pa do dan danas predstavlja u literaturi večni simbol mašte, koju svi posedujemo, i slobode koju ona može da nam podari. Tako nam je Loazel približio Berijevog Petra Pana, dečaka siroče koji ne poznaje svoje tragove i koji jedva preživljava u surovom realnom svetu punom glupih konvencija. On izlaz, kao i spas kreativnog duha nalazi u zemlji koju je sam stvorio, zvanoj nedođija. Realan opis bi bio, da je Nedođija samo plod mašte sirotog dečaka, ali kada se o nečemu priča dovoljno dugo, ljudi počinju i da veruju u to, a kada počne da se veruje u nešto što je izmišljeno, ono nikada više nije isto kao što je i bilo u trenutku kada je izmišljeno.

Na domaćem tržištu, Marketprint je izdao albume Petra Pana:
Petar Pan: London
Datum izlaska: 25.09.2001
Br. strana: 58
U boji
Meki povez

Petar Pan: Opikanoba
Datum izlaska: 25.09.2001
Br. strana: 58
U boji
Meki povez

Petar Pan: Oluja
Datum izlaska: 20.03.2002
Br. strana: 58
U boji
Meki povez

Petar Pan: Crvene ruke
Datum izlaska: 20.03.2002
Br. strana: 51
U boji
Meki povez

Petar Pan: Kuka
Datum izlaska: 20.03.2003
Br. strana: 51
U boji
Meki povez

Petar Pan: Sudbine
Datum izlaska: 29.03.2005
Br. strana: 48
U boji
Meki povez

hm,nema loše sise ova mala.

Dobro je što za razliku od Ratnika sa Agbara,marketprint je priču o Petru Panu ispratio do kraja, za sada ide u korak sa Francuzima.

Mene ovo nikada nije privuklo da pročitam, ne znam zašto...

Jel si probao? Mene opasno privlaci : Petar Pan jbt, moj heroj! :

Gil-galad ::Mene ovo nikada nije privuklo da pročitam, ne znam zašto...

Ako si se oduševio Ratnicima sa Akbara, sigurno ćeš isto i Petrom Panom. :

Imam sve albume sem zadnjeg ...sviđa mi se pristup priči, a najviše samo neko objašnjenje porekla Petra Pana ( a ne one fore ukrala ga zvončica iz bebi kolica ili šta već )

PAŽNJA!!! SPOJLERA DO MILE VOLJE!!!
ČITATE NA SVOJU NEODGOVORNOST!!!
ČUVAJ SE!!! PAS LAJE NARODNJAKE!!!
BEŽBRE!!!

Dakle, skupio sam hrabrosti da napišem nešto o Loazelovom Petru Panu. Kako ne želim da odvratim Anta od čitanja, odlučio sam da tekst bude kratak, ali da zadrži opširnost na kojoj insistira Rope. Takođe, ne želim da razočaram Jayminu, zbog čega je potrebno da priču obilno začinim proverenim humoroističkim opaskama koje ne smeju da utiču na ozbiljnost i metodološku doslednost rada, jer ću samo tako ispuniti Bobove stroge kriterijume. Na kraju, potrebno je da tačno iskažem ideje o analiziranom delu koje su me spopale naključe, kad sam se olešio od neidentifikovanog alkoholnog rastvora.

Majčice...

Ahem, hajde da pokušamo s trojkom. Ovaj, mislim, s tri ideje. Prva, drugačiji pogled/ideja na uzroke Panovštine koju je imao Loazel u odnosu na Barija. Književni Petar je lik koji ne želi da odraste jer je beskrajno srećan i zadovoljan i srećan i zadovoljan i srećan i zadovoljan... kao dete. Njegov život je večita igra a svet veliki teren za kriket ili koji već sport preferiraju u Nedođiji. Nevažno. S druge strane, Loazelov Petar ne želi da odraste jer patološki mrzi odrasle. Oca nikad nije ni upoznao, majka mu je pijandura moje klase koja jedva podnosi rođeno dete, a i to je pod znakom pitanja, gosti u lokalnoj krčmi ga maltretiraju i teraju da pokaže alat da bi mu dali flašu pića za pomenutu bezbrižnu mati, uličarke zadirkuju seksualnim aluzijama koje on ne razume, ali automatski svrstava u kategoriju prljavštine za koju su sposobni samo odrasli, jednoruki prosjak je pokušao da ga siluje... Hm, kad bacimo pogled na činjenice, ovako sakupljene na gomilu, mnogo seksualnog nasilja je preživelo ovo dete. A ne pomaže previše ni dobri gospodin Kundal, jedina osoba koja se brine o Petru, ali i koja ohrabruje dečaka da se prepusti njegovoj, već ionako prebujnoj mašti. A mašta je ovde lako, možda i previše lako sredstvo za beg od stvarnosti. Dakle, nemamo priču - divno je biti dete, neću nikad da porastem, nego - odrasli su grozni, prljavi i zli, neću nikad da porastem i budem kao oni, gade mi se.

Idemo na broj dva. Na rešenje problema i probleme koje ono izaziva. Ne sviđa nam se svet odraslih iz ovog ili onog razloga, hajde da zauvek budemo deca i živimo u zemlji iz bajke gde nikada nećemo ostariti i gde sve nevolje brzo isparavaju iz sećanja živih. Zvuči čarobno? Jok. Mesje Režis je našao za shodno da objasni da ostati večiti klinac nije nikakav sveti gral. Ostaje ti gomila problema s kojima nisi u stanju da se suočiš. Najpre, deca su zavidna i ljubomorna, nesposobna da na pravi način kontrolišu svoje emocije. Pogledajte Petrov odnos sa siročićima i odnose uspostavljene u njihovoj skupini, kako ih je Loazel prikazao u stripu, i shvatićete da od bajkovitog, harmoničnog drugarstva, čak ni u nedođiji nema ništa. Deca nemaju ispravan osećaj za dobro i zlo, već samo ideju šta im se dopada, a šta ne. Petar na ostrvu menja strane kako mu se ćefne ili po principu ko više ponudi, nezavisno od toga ko je u pravu. A tek ideja siročića da ubiju Zvrka zbog toga što je njegovo katatonično stanje počelo da im smeta... samo zato što više nije kao oni, što se ne uklapa... možda je ovo i najbriljantniji deo stripa uz Rouzinu smrt i Petrov monolog s kraja. Zatim, večita adolescencija lišava male Panove prednosti koje odrastanje donosi. Na primer, buđenja seksualnosti. Potresna iskustva i mržnja koju su ona prouzrokovala prema odraslima uzrokovala su da Petar postane prenaglašeno čedan. Normalna mladalačka simpatija koju Tigrica Lili oseća prema njemu za njega je nešto dostojno gnušanja, zbog čega oseća nelagodu čak i kada pristaje da podeli s njom dečji poljubac. Tragično.

I na trećem mestu, dve vrste nevinosti. Rouz i Zvrk su likovi uvedeni u priču upravo da bi potcrtali ovu razliku. Zvrk je najmlađe dete u Nedođiji i stoga najnevinije, najnezrelije od svih. On je takav od rođenja, može se reći da njegovu dušu svet odraslih nije ni imao priliku da dotakne. Nevinost ostalih je stvar izbora. Izbora koji postaje kristalno jasan tek nakon Rouzine smrti. Taj briljantan trenutak je mogao da posluži kao granična linija - otrežnjujući momenat koji razbija dečje iluzije i uvodi Pana i ostale u svet odraslih. Desio se zločin u raju, iluzija večite sreće i igre je razbijena. Ali samo na momenat. kao što smo rekli, priroda Nedođije je da nudi zaborav kao lek od svih jada i muka koje mogu da pogode njene žitelje. Ona samo Zvrku ne može pomoći, jer Rouzin krvavi kraj je izazvao ludilo kod mališana - ludilo koje garantuje opstanak njegove izvorne dečje nevinosti. Petar ima izbor, može da se prepusti zaboravu Nedođije ili da se vrati našem, normalnom svetu, svetu odraslih - da odbije da abolira zločin gubitkom sećanja na njega. Ali on to ne čini. U tome se krije briljantnost scene s kraja priče, kada Petar baca doktorsku torbu u reku. On tim činom konačno i neopozivo odbacuje realan svet u korist sveta mašte, ali i svu odgovornost za svoje prethodne postupke. On bira nevinost koju donosi Nedođija i time sve što prethodi tom činu postaje potpuno nevažno. Nevažno je što je Rouz stradala jer smrt je nešto što pripada svetu odraslih, a ne i Panovom. Nevažno je ko je Džek Trbosek, da li je prostitutke po Londonu ubijalo dete koje patološki mrzi žene ili zbunjeni neznanac čiji se putevi večito ukrštaju sa Petrovim - jer sve to je bilo pre bacanja torbe, pre učinjenog izbora - pre nego što je postao nevin. Zbog toga Petrovu nevinost nazivam izabranom, "zasluženom", a Zvrkovu izvornom. A u Loazelovoj viziji, obe izazivaju osećaj jeze.

neomedjeni ::PAS LAJE NARODNJAKE!!!

neomedjeni ::majka mu je pijandura moje klase

inače fina analiza

Hvala, ali Loazela je ovde praktično nemoguće uhvatiti. Teško je napisati analizu koja neće izostaviti neke bitne komponente dela. Već mi je jedan forumaš nagovestio da sam ispustio iz vida veoma zanimljivu ideju...